Tog 13. maja 1990. godine, fudbalski stadion Maksimir u Zagrebu postao je mesto koje je svedočilo ne samo sportu, već i raspadu jedne države. Na terenu su se susrele dve najbolje ekipe tadašnje Jugoslavije, Dinamo i Crvena zvezda, dok su van njega tenzije između etničkih grupa dostizale vrhunac. Kujtim Šalja, bivši fudbaler Dinama i Partizana, bio je suspendovan tog dana, ali se seća svakog detalja i osećaja koji su ga obuzeli.

Šalja, koji je poreklom iz Prizrena, bio je svedok scene koja je zauvek promenila tok istorije. Kako je rekao, njegova najveća sreća je bila što nije igrao, jer bi u protivnom možda i bio među onima koji su se sukobili. Iako je bio na tribinama, video je Džajića i Arkana, a ono što ga je najviše zadesilo bila je scena kada su milicajci nasilno intervenisali nad igračima. Njegovo sećanje na taj dan je prožeto emocijama i gorčinom, jer je on sam bio deo kolektiva koji je gledao kako se bratstvo i jedinstvo raspadaju.

U tom trenutku, fudbal nije bio samo igra. On je postao simbol etničkih i političkih napetosti koje su kulminirale u nasilju. Incident koji se dogodio na tribinama bio je više od običnog navijačkog sukoba; bio je to znak kako ideologija može da preuzme kontrolu nad sportom. Šalja se priseća da je tog dana, dok je šetao s sinom, u parku sreo Delije, navijače Crvene zvezde, što je dodatno pojačalo napetost u vazduhu.

Iste večeri, Bobanov udarac policajcu Refiku Ahmetoviću postao je simbol otpora i suprotstavljanja vlastima. Ahmetović je, mnogo godina kasnije, izjavio da bi ga ubio da nije bilo trenera Kužea koji je stao između njih. Ova izjava osvetljava stanje u društvu u kojem su institucije bile oslabljene, a sportisti postali nosioci političkih poruka. Arkan, poznat kao vođa navijača, bio je prisutan na stadionu, a njegovo delovanje ostavljalo je senku na događajima koji su se odigravali.

Darko Pančev, takođe prisutan tog dana, seća se Arkana kao vođe navijača s mračnijim planovima. U tom trenutku, stadion je postao arena sukoba, a emocije su bile na ivici eksplozije. Dok su jedni došli da podrže svoj tim, drugi su došli sa oružjem i mržnjom. Tenzije koje su se nagomilavale tokom godina konačno su izbile u brutalnom nasilju, gde su navijači postali borci.

Kujtim Šalja, iako je bio van terena, nije mogao da se suzdrži od svoje reakcije. Opisuje trenutak kada je video povređenog Deliju i kako je reagovao udarivši ga nogom u glavu. Njegovo priznanje predstavlja brutalnu istinu jednog vremena kada su se granice između sporta i rata izbrisale, a stadioni postali bojišta.

Ovaj događaj iz 1990. godine ostavlja snažnu poruku o tome kako sport nije izolovana sfera, već odraz društvenih i političkih tenzija. Na stadionu Maksimir, ogledalo društva se razbilo, a svi su se u njemu razrezali. Dok se prisećamo tog dana, važno je razumeti da sport može biti više od igre; on može postati prostor sukoba, identiteta i političke borbe.

Na kraju, priče iz tog perioda nas podsećaju na mračnu stranu sporta kada se umeša politika i kada se ideologija suprotstavlja osnovnim ljudskim vrednostima. Danas, nakon 35 godina, sećanje na 13. maj 1990. godine ostaje snažno, a svedočenja ljudi poput Kujtima Šalje nas podsećaju na važnost razumevanja prošlosti kako bismo izgradili bolju budućnost.