Nebojša Belivuk, otac poznatog Veljka Belivuka, izvršio je tragičan čin 13. februara 1995. godine, kada je aktivirao dve eksplozivne naprave u svom porodičnom domu u Beogradu, usmrtivši sebe, svoju suprugu i njenu majku. Ovaj događaj opisuje policajac u penziji i forenzičar Časlav Ristić, koji je bio na mestu događaja i svedočio o jezivom prizoru.

Ristić ističe da je ovo bio nezapamćen masakr u Beogradu, s obzirom na brutalnost i broj stradalih. Kada je stigao na uviđaj, zatekao je prepolovljeno telo Nebojše Belivuka, što je ukazivalo na to da je on aktivirao bombe. Prema njegovim rečima, vrata su bila izbijena iz štoka, a delovi tela su bili raspršeni po prostoriji. Ristić je napomenuo da je detonacija bila izuzetno jaka, što je dodatno otežalo situaciju.

Ristić je pretpostavio da je Nebojša Belivuk planirao samoubistvo u kupatilu, ali da su njegova supruga i njena majka verovatno pokušale da ga spreče, što je dovelo do tragedije. On je objasnio da je do same detonacije došlo u trenutku kada su se one približile. Takođe, u trenutku eksplozije, u jednoj od soba su bila i deca, uključujući Veljka Belivuka koji je tada imao samo devet godina. Iako su stakla popucala i zidovi su bili oštećeni, deca su prošla bez povreda.

Za Ristića, ovaj slučaj je bio samo jedan od mnogih koje je istraživao tokom svoje karijere. Imao je iskustvo u radu na brojnim ubistvima i zločinima tokom turbulente devedesetih godina u Srbiji. Takođe je bio prisutan na uviđaju ubistva Radeta Ćaldovića Ćante i njegove devojke, kao i na drugim poznatim slučajevima, uključujući ubistvo Mihajla Divca.

Ovaj tragičan događaj i dalje ostaje u sećanju lokalne zajednice, a Ristić smatra da je ovakva vrsta nasilja izuzetno retka, ali da se može dogoditi u trenutku emocionalne krize. U ovom slučaju, emocionalni stres i porodični problemi doveli su do katastrofalnog ishoda.

Ristić je naglasio važnost prevencije i ranog prepoznavanja problema u porodicama kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti. S obzirom na to da su deca bila prisutna tokom eksplozije, postavlja se pitanje kako će ovaj događaj uticati na njihovo emocionalno zdravlje i razvoj.

Iako je prošlo mnogo godina od ovog incidenta, sećanje na njega ostaje snažno u svesti Beograđana, a Ristić i dalje upozorava na opasnosti koje mogu proizaći iz porodičnih sukoba i mentalnog zdravlja. Slučaj Nebojše Belivuka ostaje tragičan podsetnik na to koliko su porodične drame i emocionalne krize ozbiljne i opasne.