Pre toga odrzan je sastanak izmedju predstavnika dva udruzenja, Sajkaca i proizvođaca mleka Šumadije i Pomoravlja, ali na sastanak nisu pusteni predstavnici mačvanskih proizvođača okupljenih u udruzenju Naše mleko. U Bogaticu se nastavljaju blokade. Ministar poljoprivrede Dragan Glamocic proglasio je pobedu, mada ne tim recima, vec više šaljuci poruku kako su se paori urazumili i „uspeli da razdvoje poljoprivredu od politike“. Nastavlja se dijalog, država je dala još obecanja.

Srpski seljaci imaju mnogo iskustva sa obecanjima države, pa je njihov zakljucak posle četvročasovnog sastanka – da nije dogovoreno ništa. Obecanje da će mlekare povećati otkupnu cenu za pet dina po litru je za sada samo inicijativa ministarstva. Prethodno su im smanjili otkupnu cenu za 10-15 dinara, što je dodatno pogoršalo situaciju.

Prelevmani na uvoz sira i mleka u prahu iz EU takođe je predmet pregovora i tek čeka odobrenje Evropske komisije. Ono što su izborili je da država uradi svoj posao kako treba i da subvencije po hektaru isplati pre setve, a ne kad im padne na pamet. Ipak, situacija je teška, jer su seljaci već duboko u dugovima nakon dve sušne godine. Akcija trgovaca, koji su iskoristili priliku da malo poprave imidž, da otkupe milione litara mleka i prodaju ih po akcijskim cenama, je samo privremeno rešenje.

Možda je požar za sada ugašen, ali vatra tinja i dalje. Srpska poljoprivreda se nalazi u sistemskim decenijskim problemima. Kada se na njih nadovežu trenutni šokovi poput suše ili američkih sankcija EU, situacija se brzo rasplamsa. Država očigledno ne ume ili ne može da reši problem, jer su se mnogi ministri smenjivali i samo su uspeli da poljoprivrednike sve više iritiraju.

Broj gazdinstava se smanjuje, broj stoke se smanjuje, a površine pod navodnjavanjem se ne povećavaju. Cene struje, goriva i đubriva rastu, dok se cene mesa ili mleka lako obaraju jeftinijim uvozom. Rešenje, zabrana uvoza, je faktički neizvodiva zbog međunarodnih sporazuma, pre svega Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU.

Ti problemi jesu veliki i kompleksni, ali njihovo rešenje sasvim sigurno nisu hapšenja, prebijanja, ispitivanja i maltretiranja poljoprivrednika. Kao što su protesti zbog tragedije u Novom Sadu eskalirali kada su napredni batinaši krenuli da sklanjaju studente sa pešačkih prelaza, tako će i sada doći do novih protesta zbog hapšenja i prebijanja poljoprivrednika.

Proleće dolazi, njive se moraju poorati i posejati, ali ovo neće biti poslednja reč nezadovoljnih poljoprivrednika. Kako je sinoć nakon sastanka rekao jedan od njih: „Po ovome deluje da će na kraju iz cele Srbije u Beograd doći traktori“. Ovaj komentar odražava duboko nezadovoljstvo i frustraciju koja je prisutna među poljoprivrednicima.

U takvoj situaciji, važno je da se čuje glas poljoprivrednika i da se njihovi problemi prepoznaju i reše. Poljoprivreda je osnovna grana privrede koja hrani narod, i njeno zanemarivanje može imati ozbiljne posledice. Potrebno je hitno pristupiti reformama koje će omogućiti održivost i rast srpske poljoprivrede.

Na kraju, svima je jasno da bez zajedničkog delovanja i podrške, situacija će se samo pogoršavati. Poljoprivrednici ne traže samo rešenja za trenutne probleme, već i dugoročne strategije koje će im omogućiti da rade i žive dostojanstveno. Njihova borba je borba za opstanak, i ukoliko se ne pruži adekvatna pomoć, budućnost srpske poljoprivrede može biti vrlo neizvesna.