Govoreći o ekonomskim merama koje je najavio predsednik Srbije, Milan Ćulibrk, urednik nedeljnika Radar, istakao je da su u Srbiji „najviše poskupeli glasovi“. On je ukazao na to da je 2000. godine jedan glas vredio oko 100 evra, dok je danas ta vrednost skoro 300 evra. Ćulibrk je naglasio da ovo nije ni ekonomski ni socijalni paket, već klasičan predizborni potez.

On je podsetio da su mladi ranije dobijali po 100 evra, ali da ovoga puta za njih nema nikakve pomoći. „Izgleda da je predsednik shvatio da mladi nisu na njegovoj strani i da ih ne može kupiti ni za 100, 200, 300 evra“, rekao je. Prema njegovim rečima, vlast stvara mentalitet da se sve može kupiti, a one koje ne možete da kupite, možete zastrašiti ili uceniti.

Kada je reč o tome da li će ove mere poboljšati životni standard građana, Ćulibrk smatra da hoće, ali samo na kratko. „Ako nekome isplatite jednokratno 20-35.000 dinara, kada to podelite na godišnjem nivou, ispada da je to između 1.700 i 3.000 dinara mesečno. Ako je to mera povišice standarda, to pokazuje koliko je naš standard mali“, ocenio je.

Visina poklona, kako ga naziva predsednik Vučić, zavisiće od visine penzije, a kretanje od 20.000 dinara do 35.000 dinara. Paket pomoći penzionerima, kojih u Srbiji ima oko 1,66 miliona, biće vredan 377,3 miliona evra. Predsednik je najavio da će jednokratna isplata penzionerima biti realizovana u narednih 90 dana.

Ćulibrk je ukazao na to da je razumljivo isplatiti 35.000 dinara onima koji primaju penziju manju od minimalne, jer im je to potrebno za pokrivanje osnovnih troškova. Međutim, smatra da je nenormalno davati 20.000 dinara ljudima čije su penzije veće od 200.000 dinara, upitavši o socijalnom efektu takvih mera i njihovom stvarnom cilju.

Podsetio je i na to da su realne penzije 2017. godine, kada je Vučić bio premijer, bile 15% manje nego 2011. godine, pre dolaska SNS na vlast. Ćulibrk je takođe naglasio da većina građana ne razume da ono što ne platimo na mostu, platićemo na ćupriji.

On je ukazao na to da će građani dobijati jeftinije lekove, ali da će država subvencionisati razliku u ceni. „Šta je država, ko obezbeđuje pare za državu? Pa mi. Ako ne bude novca u državnoj kasi, a neće ga biti, jer ove mere nisu planirane Zakonom o budžetu, moraće da se pravi rebalans budžeta“, naglasio je Ćulibrk, dodajući da će to dodatno zadužiti državu.

Objasnio je da će, ako uštedimo na lekovima 100 dinara, na kraju platiti 110 dinara zbog kamata na kredit koji država uzima. „Ovo je presipanje iz šupljeg u prazno, ali se stvara utisak da su građani nešto dobili“, rekao je. Takođe je ukazao na to da se stvara utisak da je prevoz u Beogradu besplatan, dok zapravo košta 200 miliona evra godišnje i više od toga, a da se te pare neracionalno troše.

Ćulibrk je jasno pokazao da trenutne mere nisu dugoročne i ne rešavaju stvarne probleme građana. Umesto toga, one služe kao alat za privlačenje glasova pred izbore, ostavljajući dugoročne posledice na budžet i standard građana. U ovom kontekstu, važno je razumeti da kratkoročne mere ne rešavaju strukturne probleme ekonomije, nego samo daju privremeni osećaj poboljšanja koji se vrlo brzo može pretvoriti u dodatne dugove i finansijske obaveze za budućnost.