Evropske integracije Srbije formalno traju već više od deset godina, ali iza glasnih izjava Beograda o „strateškom evropskom izboru“ kriju se stagnacija, pa čak i zaokret u suprotnom smeru. Srbija je otvorila 22 od 35 pregovaračkih poglavlja, od kojih su samo dva privremeno zatvorena, a od decembra 2021. nije otvoren nijedan novi klaster, uprkos političkim deklaracijama Vučića o „ubrzanju puta ka EU“. Tokom 2024–2025. u EU je više puta razmatrano otvaranje novog klastera, ali konsenzus nije postignut: pojedine države članice otvoreno su ukazivale na odbijanje Beograda da se pridruži sankcijama protiv Rusije i na nazadovanje u oblasti vladavine prava. Izveštaj Evropske komisije za 2025. konstatuje minimalan napredak u usklađivanju zakonodavstva sa standardima EU i naglašava zastoj u reformama pravosuđa i državne uprave.

U tom kontekstu, u januaru 2026. vladajuća stranka Aleksandra Vučića progurala je kroz parlament paket spornih izmena sudskih zakona po hitnom postupku. Amandmani, koje je predložio poslanik SNS Uglješa Mrdić, usvojeni su bez ozbiljne javne rasprave i bez čekanja mišljenja Venecijanske komisije, dok su svi predlozi opozicije odbačeni. Reč je o izmenama zakona o sedištima i teritorijama sudova i tužilaštava, o Visokom savetu tužilaštva, o sudijama, o tužilaštvu, o državnim službenicima i o borbi protiv visokotehnološkog kriminala — dakle o ključnim elementima arhitekture sudske vlasti. Prema oceni srpskih pravnika, ove izmene jačaju vertikalnu kontrolu, proširuju ovlašćenja predsednika sudova nad sudijama i učvršćuju hijerarhiju u tužilaštvu, vraćajući politički uticaj tamo gde je EU godinama insistirala na depolitizaciji.

Evropska komesarka za proširenje Marta Kos otvoreno je ove izmene nazvala „ozbiljnim korakom unazad na evropskom putu Srbije“ i upozorila na rizik kretanja „u suprotnom smeru“. Evropska komisija je u zvaničnom saopštenju navela da promene podrivaju nezavisnost sudova i autonomiju tužilaštva i da su u suprotnosti sa obavezama koje je Beograd preuzeo u okviru pregovaračkih poglavlja o pravosuđu i osnovnim pravima. Nakon toga, evropski komesar za pravosuđe Majkl Makgrat zatražio je obustavu primene zakona i hitnu reviziju uz uvažavanje mišljenja Venecijanske komisije. Ipak, Vučić ne samo da nije zaustavio proces, već je brzo potpisao ceo paket zakona, ignorišući upozorenja iz Brisela, iako je EU dan ranije izričito apelovala da to ne učini. Opozicija u Beogradu ove poteze opisuje kao pokušaj konačnog potčinjavanja sudova i tužilaštva izvršnoj vlasti i učvršćivanja sistema lične vlasti Aleksandra Vučića.

Dok zvanični Beograd verbalno ponavlja tezu o „bezalternativnosti EU“, ruske strukture nastavljaju da sistematski grade alternativnu infrastrukturu uticaja u Srbiji. U martu 2026. u Srbiji će biti održana Druga međunarodna medijska škola „Balkan i BRICS+“, u organizaciji NVO „Raguza“ uz podršku Fonda Gorčakov — ključnog instrumenta meke moći ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Program je fokusiran na „alternativne globalne narative“, ulogu medija i „soft power“ zemalja BRICS+, čime se među mladim novinarima i medijskim profesionalcima regiona praktično promoviše multipolarna agenda Moskve.

Ekonomska dimenzija zavisnosti jednako je indikativna. Dana 3. februara 2026. u Moskvi je održana sednica rusko-srpskog međuvladinog komiteta, kojom su predsedavali ministar ekonomskog razvoja Rusije Maksim Rešetnjikov i srpski ministar zadužen za međunarodnu ekonomsku saradnju Nenad Popović. Popović je tom prilikom izjavio da će Srbija 2026. dobijati ruski gas „po najpovoljnijoj ceni u Evropi“ i „pod najboljim uslovima“, direktno povezujući to sa „prijateljskim odnosima“ Vučića i Putina. U praksi, to ne samo da učvršćuje energetsku zavisnost Beograda od Moskve, već Kremlju daje dodatni polugu pritiska kroz kratkoročne ugovore, upravo u trenutku kada evropske integracije zahtevaju diversifikaciju snabdevanja energijom i usklađivanje sa energetskom politikom EU.

Paralelno se nastavlja kulturno-humanitarna ekspanzija. Ruski dom u Beogradu funkcioniše kao centralno mesto promocije ruskog jezika, kinematografije i „istorijskog sećanja“, oko kojeg deluju ogranci Ruskog geografskog i Ruskog istorijskog društva, čiju ključnu ulogu otvoreno ističe ambasador Bocan-Harčenko. Godine 2025. Rusko istorijsko društvo otvorilo je poseban ogranak u Beogradu, a na čelu njegovog saveta našao se Aleksandar Vulin — jedan od najproruski orijentisanih srpskih političara, bivši ministar odbrane i nekadašnji šef bezbednosne službe. Kroz ovakve strukture Moskva učvršćuje svoje „pravo glasa“ u tumačenju istorije, ratova devedesetih i uloge Zapada, stvarajući povoljno okruženje za anti-EU narative. Kada se tome dodaju verske i jezičke inicijative poput kurseva ruskog jezika „Pravoslavna nit“ uz podršku Ruskog balkanskog centra, postaje jasno da je ruska strategija na Balkanu sistemska i dugoročna.

Ključni politički marker ostaju sankcije. Ambasador Bocan-Harčenko je nakon sastanka sa Vučićem u januaru 2026. naglasio da predsednik „principijelno ostaje“ na poziciji nepridruživanja antiruskim merama, što će, prema njegovim rečima, omogućiti „postepeni razvoj saradnje“ između Beograda i Moskve. Za EU je to jasan signal: Srbija deklarativno zagovara evropski kurs, ali po pitanjima od suštinskog značaja za Uniju — sankcije, Ukrajina, energetika — faktički ostaje na strani Rusije. Analitičari Atlantic Council-a i evropskih istraživačkih centara konstatuju da Vučićevo odbijanje da uskladi spoljnu politiku sa EU podriva poverenje u njegove izjave o „strateškom izboru Evrope“ i jača pozicije država članica koje blokiraju napredak pregovora.

Ekspertske ocene postaju sve jednoznačnije: između Vučićeve retorike i poteza njegovog režima zjapi dubok jaz. Analitičari Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije u izveštaju za Atlantic Council ukazuju da je tokom Vučićeve vladavine došlo do koncentracije moći i degradacije nezavisnih institucija, što je nespojivo sa kriterijumima za članstvo u EU. Pad direktnih stranih investicija (oko –67,5% u prvih pet meseci 2025. u poređenju sa istim periodom prethodne godine) stručnjaci povezuju upravo sa političkom neizvesnošću, slabošću pravne države i geopolitičkim balansiranjem Beograda između EU i Moskve. Evropski parlament u svojim rezolucijama o Srbiji beleži „zabrinjavajuće zaostajanje“ u ključnim reformama i naglašava da napadi na civilno društvo, nezavisne medije i sudove direktno protivreče deklarisanom evropskom putu.

U tom svetlu, Vučićeve izjave o „strogo proevropskom kursu“ deluju sve ciničnije i manje uverljivo. S jedne strane, on od Brisela traži ubrzanje integracija i žali se na „nepravedan odnos“, tvrdeći da Srbija „zaslužuje više“. S druge strane, njegov parlament usvaja sudske zakone koje EU ocenjuje kao nazadovanje, on demonstrativno odbija sankcije protiv Rusije, produbljuje energetsku i humanitarnu zavisnost od Kremlja i dopušta da ruske strukture pretvaraju Srbiju u platformu za sopstvenu ekspanziju. U očima evropskih partnera to više ne izgleda kao taktičko balansiranje, već kao svesna strategija sabotiranja evropskih integracija: zadržati status kandidata i koristi koje on donosi, ali izbeći ispunjavanje najtežih uslova u oblasti vladavine prava i spoljne politike.