Priča o ilegalnoj „industriji beba“ na Balkanu i u Grčkoj postaje sve šokantnija, sa detaljima koji deluju kao da su iz nekog distopijskog romana. Naime, posrednici su regrutovali žene iz Ukrajine, Rumunije, Moldavije i Gruzije, obećavajući im mogućnost boljeg života. Umesto toga, ove žene su završile u zatvorenom i strogo kontrolisanom sistemu, gde je svaki njihov korak bio nadgledan. Ceo proces je bio sličan proizvodnoj traci: prikupljanje jajnih ćelija, hormonske injekcije, transferi u klinike, stroga pravila kretanja između kuća i praćenje.

Ova skrivena „industrija beba“ koristi žene kao nosioce, tretirajući ih kao potrošne objekte, što podseća na distopijske priče poput „Sluškinjine priče“. Jedan od najšokantnijih aspekata ovog fenomena jeste da su deca rađana ne samo za parove, već i za samce, uprkos izričitoj zabrani zakona o surogat majčinstvu. Svaki slučaj donosio je finansijsku korist do 120.000 evra, što je obuhvatilo ceo proces do konačne isporuke deteta „zainteresovanoj strani“.

Operacija je započela mrežom posrednika, koji su identifikovali žene u stanju potpune ranjivosti, bez finansijskih sredstava i profesionalnih perspektiva. Obećavana im je mala nadoknada, znatno niža od zakonske, i nagovarane su da otputuju na Krit, gde su prvobitno korišćene kao donorke jajnih ćelija, a potom i kao surogat majke. Organizacija je brinula o njihovom prevozu, smeštaju, pa čak i svakodnevnom nadzoru.

U prvoj fazi eksploatacije, žene su podvrgavane hormonskoj stimulaciji u trajanju od 10 do 20 dana, nakon čega su im vađene jajne ćelije, često bez odgovarajućeg medicinskog nadzora. U nekim slučajevima nisu vršeni ni neophodni zdravstveni pregledi, dok su lažni upisi u elektronski registar služili za prikrivanje nezakonite prakse. Izvađene jajne ćelije koristile su se za vantelesnu oplodnju ili programe surogat majčinstva koji su delovali legalno, dok su u stvarnosti kršili sve odredbe relevantnog zakonodavstva.

Druga i najprofitabilnija faza bila je korišćenje istih žena kao surogat majki. Njihov pristanak dobijan je lažnim obećanjima, a zatim su smeštane u kuće u Hani, gde su živele u izolaciji i pod stalnim nadzorom. Oduzimane su im putne isprave kako ne bi mogle da odu, a dobijale su nove brojeve telefona kako bi komunikacija bila potpuno kontrolisana. Živeli su u strogo kontrolisanom okruženju, bez pristupa nezavisnoj medicinskoj nezi i bez mogućnosti da saznaju pravu svrhu postupka u kojem učestvuju.

Da bi postupak delovao legalno, organizacija je sastavljala lažnu i fiktivnu dokumentaciju. Zahtevi su podnošeni u različitim prefekturama sa ciljem što bržeg donošenja odluka, a često je isti par podnosio više zahteva sa različitim podacima o surogat majci. U nekim slučajevima, ista surogat majka pojavljivala se u zahtevima različitih parova u kratkom vremenskom periodu, a sudske odluke korišćene su kao „pravno pokriće“ za nastavak nezakonitih radnji sve do konačnog rođenja deteta.

Eksploatacija žena nije bila ograničena samo na trudnoće dogovorene nezakonito. Mnoge žene koje su dolazile u kliniku na vantelesnu oplodnju bile su drogirane i podvrgavane lažnim medicinskim procedurama. I kada nisu proizvedene odgovarajuće jajne ćelije ili embrioni, članovi organizacije prikazivali su lažne činjenice kao istinite i nastavili sa „lažnim transferima embriona“, uveravajući pacijente da je procedura sprovedena.

Predlog zakona osvetljava potpuni kolaps medicinske etike i zakonitosti. Organizovana operacija trgovine ljudima pretvarala je jajne ćelije, trudnoće i novorođenčad u robu, dok su žene donorke i surogati tretirane kao potrošne proizvodne jedinice. Najjeziviji detalj je da su deca u nekim slučajevima predavana osobama koje nisu ispunjavale zakonske uslove. Ova situacija zahteva hitnu reakciju vlasti i međunarodne zajednice kako bi se sprečilo daljnje kršenje ljudskih prava i zaštitila ranjiva lica.