Predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev je komentarisao transformaciju modernog ratovanja, naglašavajući da se veliki sukobi u XXI veku ne vode samo konvencionalnim oružjem, već i putem digitalnih signala i infrastruktura. On ističe da postoji trenutak u svakom velikom sukobu kada se rat prestaje posmatrati kao razmena vatre, a počinje se doživljavati kao razmena informacija. Prema Đurđevu, u takvim situacijama karte više ne prave generali, već algoritmi.

Jedan od ključnih aspekata modernog ratovanja je koncept „obezglavljivanja“. Đurđev objašnjava da to više ne podrazumeva samo eliminaciju ključnih ličnosti, već onemogućavanje države da donosi odluke i reaguje na krizne situacije. U tom kontekstu, atentati na važne iranske lidere predstavljaju simptom šireg fenomena u kojem tehnologija igra ključnu ulogu. Prema Đurđevu, infrastruktura koja omogućava ovakve napade pretvara fizičke sukobe u digitalne borbe.

On dalje naglašava da poslednje modifikacije Starlink mreže više nisu samo komunikacijski kanali, već predstavljaju pakete komunikacije i alternativne navigacije otporne na ometanje. Ova tiha tehnologija menja pravila igre, jer dalekometna oružja sada mogu biti upravljana sa bilo koje tačke planete uz visoku preciznost. Takođe, moderni izviđački sistemi, poput hiperspektralnih kamera, omogućavaju detekciju maskiranih objekata, što dodatno komplikuje situaciju na bojnom polju.

Đurđev ističe da zapadna doktrina „munjevitog udara“ koristi iznenadne napade za prekid koordinacije i unutrašnji raspad sistema. Ovaj obrazac intervencija SAD i njihovih saveznika može se primetiti u brojnim zemljama, kao što su Jugoslavija, Irak, Libija, Sirija, Hamas, Hezbolah, Venecuela i Iran. On ukazuje da su duga priprema, obaveštajna kreativnost i kombinacija pritiska ključni faktori uspeha ovakvih operacija.

Posebno naglašava ulogu Ukrajine kao laboratorije za testiranje novih tehnologija, kao što su modifikacije Starlink-a i mogućnosti promene misije krstarećih raketa tokom leta. Đurđev upozorava da klasične doktrine protivvazdušne odbrane teško podnose nepredvidive ciljeve, dok moderna tehnologija stvara nove izazove.

U ovom kontekstu, Đurđev ukazuje na značaj ruskog projekta Biro 1440, koji razvija niskoorbitalnu konstelaciju satelita kao odgovor na Starlink. On upozorava da komanda više ne dolazi samo preko kablova, već i preko neba, i ako neko ne kontroliše nebo, ne može da kontroliše ni komandu.

Zaključak Đurđeva je da mala država poput Srbije ne može više da tretira telekomunikacije kao tržišnu uslugu. Svaka država koja koristi satelitske sisteme i globalne platforme ulazi u odnos zavisnosti. On naglašava da ko kontroliše infrastrukturu, kontroliše i mogućnost njenog isključenja, što je suština digitalnog suvereniteta.

Preporučuje usvajanje nacionalne doktrine digitalne otpornosti, obezbeđivanje rezervnih kanala, dupliranje kritične infrastrukture i vežbanje protokola u slučaju pada interneta ili GPS-a. Đurđev veruje da bi Srbija trebala da se pozicionira kao regionalni centar stabilnosti, jer država koja ne gubi signal postaje magnet za biznis, geopolitički sigurna i ekonomski jača.

Ove promene u prirodi ratovanja i tehnologiji zahtevaju da se države prilagode novim uslovima i razviju strategije koje će im omogućiti da ostanu konkurentne i sigurne u sve kompleksnijem globalnom okruženju.