Kada je jedan mladić iz Nemačke odlučio da učini humano delo i donira svoju staru, ali očuvanu obuću Crvenom krstu, nije ni slutio da će nekoliko nedelja kasnije gledati te iste patike kako stoje na polici prodavnice polovne robe – sa jasno istaknutom cenom od 10 evra. Ova situacija je pokrenula niz pitanja o transparentnosti i etici humanitarnih organizacija.

Mladić je, iz radoznalosti, u patike koje je donirao ubacio mali uređaj za praćenje kako bi saznao gde točno završavaju stvari koje se doniraju u humanitarne svrhe. Ono što je otkrio šokiralo je njega, ali i mnoge građane koji veruju da humanitarne organizacije deluju u interesu onih kojima je pomoć najpotrebnija. Prema podacima koje je prikupio putem GPS-a, patike su iz Nemačke prvo otputovale u Beč, zatim su prešle u Sloveniju, potom kroz Hrvatsku, a konačno su završile u Bosni i Hercegovini. Tamo ih je pronašao – ne kod siromašne porodice kojoj su poklonjene, već u običnoj second-hand prodavnici u manjem mestu, uredno izložene kao roba za prodaju.

Zaintrigiran ovim otkrićem, mladić je odlučio da direktno pita prodavačicu kako dolazi do robe. Njen odgovor je bio još šokantniji: „Roba stiže iz Nemačke, a vlasnik prodavnice tamo živi i tamo sve nabavlja.“ Ova izjava je otvorila nova pitanja o načinu na koji humanitarne organizacije upravljaju donacijama.

Nakon što je saznao da su njegove donacije završile u prodaji, mladić je poslao upit Crvenom krstu u Nemačkoj sa jasnim pitanjem: kako je moguće da donacija koju je predao u zaključani kontejner, koji bi trebalo da služi isključivo za prikupljanje pomoći, završi u komercijalnoj prodaji u drugoj državi? Do današnjeg dana nije dobio odgovor, što dodatno podstiče sumnju i zabrinutost u vezi sa načinom funkcionisanja ove organizacije.

Ćutanje Crvenog krsta u ovom slučaju otvara brojna pitanja, a pre svega jedno: da li se globalna humanitarna organizacija, poznata po svojoj misiji pomoći najugroženijima, pretvorila u tiho komercijalno preduzeće? Prema iskustvima mnogih donatora, ovo nije usamljen slučaj. Sve češće se pojavljuju svedočanstva o tome da se donirana garderoba i obuća, umesto da budu prosleđene socijalno ugroženima, prodaju na tržištima Balkana, Istočne Evrope i Afrike.

Pod maskom humanitarnosti, razvijen je dobro uhodan sistem preprodaje polovne garderobe. Donatori često imaju utisak da pomažu, dok na drugoj strani neko od njihovih donacija ostvaruje direktnu finansijsku dobit. Dok Crveni krst odbija da odgovori na konkretna pitanja, poverenje građana sve više se urušava.

Mnogi stručnjaci ukazuju da ovakva praksa ne samo da kompromituje ugled humanitarnih organizacija, već direktno obesmišljava ideju solidarnosti. Ako neko odluči da nesebično pokloni nešto onima kojima je najpotrebnije, a ta roba završava u rafovima second-hand prodavnica, postavlja se pitanje da li je to još uvek humanitarna pomoć ili trgovina pod lažnim izgovorom.

Vreme je da se postavi pitanje odgovornosti i transparentnosti. Donatori imaju pravo da znaju gde završava njihova pomoć. A Crveni krst, ukoliko ne želi da izgubi poverenje javnosti, mora da odgovori: ko zarađuje na donacijama namenjenim siromašnima? Ova situacija postavlja važno pitanje o etici doniranja i odgovornosti humanitarnih organizacija, koje bi trebale da deluju u interesu onih kojima je pomoć najpotrebnija, umesto da postanu deo komercijalnog sistema. U svetu gde je transparentnost ključna, ovakvi slučajevi samo dodatno naglašavaju potrebu za reformama i većom odgovornošću humanitarnih organizacija.