U emisiji Plenum posvećenoj martovskom pogromu nad Srbima na Kosovu i Metohiji 2004. godine, nekadašnji predsednik koordinacionog centra za KiM Nebojša Čović i istoričari Milan Gulić i Stefan Radojković istakli su da je to nasilje bilo rezultat organizovane i planski vođene akcije. Ova akcija nije bila usmerena samo na fizičko istrebljenje i proterivanje srpskog naroda, već i na uništenje njegovog identiteta, uključujući kulturnu, versku i istorijsku baštinu.

Prema njihovim rečima, napadi su bili rezultat dugotrajnog procesa tokom kojeg su ekstremističke snage, logistička sinhronizacija i politički pritisci doprineli razaranju srpskih crkava, grobalja i zajednica koje su simbolizovale srpsko prisustvo na tim prostorima. Čović je naglasio da su događaji koji su poslužili kao povod za nasilje, uključujući vest o navodnom stradanju albanske dece u reci Ibar, bili netačni i deo šireg plana.

„Ta vest apsolutno nije bila tačna. Ona je osmišljena da pokrene užasan scenario etničkog čišćenja Srba na prostoru čitavog Kosova i Metohije“, rekao je Čović. On je izrazio sumnju da bi jedan neproveren izvor informacija mogao izazvati masovno nasilje u kojem je učestvovalo između 70.000 i 80.000 ljudi. „Kada pogledate razmere, jasno je da to nije moglo biti spontano. To je bila sinhronizovana akcija“, dodao je.

Napadi su bili usmereni širom Kosova i Metohije, ali su posebno pogođene srpske sredine južno od Ibra, gde je otpor bio slabiji. U mestima poput Prištine, Gračanice, Čaglavice, Lapljeg Sela, Obilića i Kosova Polja, napadi su bili brutalni, a mnogi su ljudi ubijeni ili prebijeni, dok su kuće uništavane. Čović je naveo da su napadači delovali u velikim grupama, često brojeći nekoliko hiljada ljudi, što dodatno potvrđuje tezu o organizovanosti.

On je ukazao na to da su mete napada bili i srpski povratnici, kao i kulturna i verska baština. „Gađana su mesta gde su se Srbi vraćali, ali i svetinje koje su prethodno bile obnovljene. To jasno govori da je cilj bio da se izbriše svaki trag srpskog prisustva“, naglasio je Čović.

Kada je reč o ulozi međunarodnih snaga, Čović je ocenio da reakcija nije bila ujednačena, uprkos prisustvu oko 30.000 pripadnika različitih bezbednosnih struktura na terenu. Kao primer naveo je selo Svinjare, gde su međunarodne snage evakuisale Srbe, ali nisu sprečile paljenje njihove imovine. S druge strane, istakao je da su pojedine jedinice, poput američkog KFOR-a, reagovale odlučnije.

Govoreći o širem političkom kontekstu, Čović je naveo da su mesecima pre pogroma postojali signali koji su ukazivali na moguće destabilizacije. „Postojali su događaji koji su mogli da budu nagoveštaj, ali danas, sa ove vremenske distance, jasno je da je reč o projektu koji je imao za cilj ubrzavanje rešavanja statusa Kosova i Metohije“, rekao je.

Istoričar Stefan Radojković je naglasio da je martovski pogrom 2004. bio kulminacija kontinuiranog nasilja nad Srbima na Kosovu. On je istakao da se nasilje ne može posmatrati izolovano, već kao deo šire strategije. Radojković je ukazao na tri ključna faktora: političku dinamiku koja je težila ubrzanju procesa nezavisnosti, povratak raseljenih Srba i prisustvo srpskih institucija u urbanim sredinama.

Milan Gulić je dodao da uništavanje crkava i manastira tokom pogroma nije bilo slučajno, već deo šire organizovane kampanje usmerene na brisanje kulturnog i istorijskog identiteta Srba. On je naglasio da nasilje nad Srbima na Kosovu nije počelo 1999. godine, već da je bilo duboko ukorenjeno i pre toga. Gulić je istakao da je tokom pogroma uništeno oko 39 crkava i manastira, kao i drugih kulturnih dobara.

Prema njegovim rečima, obim i rasprostranjenost nasilja jasno ukazuju na organizovan karakter događaja. „Ako u pogromu učestvuju desetine hiljada ljudi, na prostoru koji obuhvata gotovo čitavu teritoriju Kosova i Metohije, onda je jasno da se radi o organizovanom i planiranom zločinu“, zaključio je Gulić.