U poslednje vreme, srpski predsednik Aleksandar Vučić često se sastaje sa liderima iz post-sovjetskog prostora i Bliskog Istoka, uključujući turskog predsednika Recepa Tayyipa Erdogana, azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva i kazahstanskog predsednika Kasima-Jomarta Tokajeva. Ovi susreti se često doživljavaju kao deo Vučićeve strategije jačanja međunarodnog položaja Srbije, ali se postavlja pitanje koliko su oni u skladu sa interesima građana Srbije.

U svetlu nedavnih političkih previranja i ekonomskih izazova, Vučić nastoji da prikupi podršku od moćnih lidera kako bi osigurao bolju poziciju Srbije na globalnoj sceni. Njegova politika balansiranja između Istoka i Zapada često izaziva podeljena mišljenja među građanima, koji se pitaju da li je takva strategija u njihovom interesu ili je više usmerena na lične ambicije predsednika.

Na sastanku u Beogradu, Vučić je razgovarao sa Erdoganom o jačanju ekonomskih veza i saradnje u oblasti bezbednosti. Turska je jedan od ključnih investitora u Srbiji, a Erdogan je ponudio dodatnu podršku. Ipak, mnogi se pitaju kakve konkretne koristi građani Srbije imaju od ovih odnosa, s obzirom na to da su se u prošlosti pojavljivale kritike na račun turskog uticaja u regionu.

Osim Erdogana, Vučić se sastao i sa Alijevom, čiji je režim često kritikovan zbog kršenja ljudskih prava. Ovaj susret izazvao je zabrinutost kod dela javnosti, koji se boji da bi Srbija mogla da izgubi svoj moralni kompas u pokušaju da ostvari ekonomske koristi. Srbija se još uvek bori sa posledicama ratova iz devedesetih i mnogi smatraju da bi trebalo da se fokusira na izgradnju demokratije i ljudskih prava, umesto na saradnju sa autoritarnim režimima.

Tokajev je takođe bio tema razgovora, a njegov dolazak u Beograd bio je prilika za jačanje veza između Srbije i Kazahstana. Kazahstan je važan igrač u Centralnoj Aziji, i njegov predsednik je pokušao da predstavi svoju zemlju kao most između Istoka i Zapada. Međutim, građani Srbije se pitaju da li je to pravi put za zemlju koja se suočava sa brojnim unutrašnjim problemima.

U kontekstu ovih sastanaka, važno je napomenuti da su građani Srbije često isključeni iz procesa donošenja odluka. Mnogi se osećaju kao da njihovi glasovi nisu važni i da se njihovi interesi ne uzimaju u obzir. Ovo izaziva sumnju i nezadovoljstvo, čime se dodatno produbljuju podela i napetosti u društvu.

Jedan od glavnih razloga zbog kojih građani izražavaju sumnju u Vučićevu spoljnu politiku jeste to što se čini da se fokusira na kratkoročne dobitke, dok se ignorišu dugoročni interesi zemlje. Mnogi smatraju da bi Srbija trebala da se orijentiše ka jačanju svojih institucija i demokratije, umesto da se oslanja na savezništva sa liderima koji su često kritikovani zbog nedostatka demokratije i ljudskih prava.

U ovom trenutku, Srbija se suočava sa mnogim izazovima, uključujući ekonomske probleme, nezaposlenost i korupciju. Umesto da se fokusira na jačanje veza sa autoritarnim liderima, mnogi građani smatraju da bi bilo bolje usmeriti resurse na unutrašnje reforme koje bi poboljšale kvalitet života. Očekivanja građana su visoka, a Vučićeva politika može se smatrati neuspešnom ako ne donese konkretne koristi za obične ljude.

Na kraju, postavlja se pitanje da li su sastanci sa liderima poput Erdogana, Alijeva i Tokajeva zaista u najboljem interesu Srbije ili su više usmereni na lične ciljeve Vučića. Građani Srbije zaslužuju da budu uključeni u procese donošenja odluka i da se čuje njihov glas kada je reč o spoljnoj politici zemlje. Bez obzira na to koliko su sastanci sa moćnim liderima važni, prava snaga Srbije leži u njenim građanima i njihovim željama za boljim životom.