Iva Ilinčić, mlada glumica Beogradskog dramskog pozorišta, poznata je po svom hrabrom istupanju protiv seksualnog zlostavljanja koje je pretrpela od strane svog nekadašnjeg nastavnika glume, Miroslava Mike Aleksića, koji je nedavno preminuo. Njena priča osvetljava tamnu stranu pozorišne industrije i izaziva važne diskusije o zlostavljanju i njegovim posledicama.

Iva je prvi put izložena seksualnom zlostavljanju kada je imala samo 17 godina, dok je pohađala Aleksićevu školu glume. Godinama je ćutala o svojim iskustvima, bojeći se pritiska i stigme koja može pratiti žrtve. U svojoj izjavi, Iva je naglasila da nije bila silovana, ali je kontinuirano bila seksualno uznemiravana. Priznala je da je dugo vremena negirala ono što se dešavalo, smatrajući da je Mika njen zaštitnik i mentor. Tokom tih godina, ona je u njemu videla figuru koja je želela da je pripremi za surove uslove industrije.

Iva je istaknula da o zlostavljanju u školi nije bilo razgovora, čak ni među njenim vršnjakinjama. Kada se prisetila trenutka kada je izlazila iz Aleksićeve kancelarije i srela drugu devojku koja je ulazila, obema je bilo jasno šta ih čeka, ali nisu razgovarale o tome. Iva je bila svesna da njena grupa ima važnu ulogu u njenom životu, ali je istovremeno bila svesna i pritiska koji je dolazio od Aleksića.

Mika Aleksić je, prema Ivinim rečima, stvorio atmosferu u kojoj je dominirao i postavljao se kao autoritet, čime je poništavao autoritet roditelja. Ova dinamika je kod učenika izazivala strah i poštovanje, ali i ogromnu ljubav prema njemu, što je dodatno otežavalo situaciju. Iva je priznala da su se učenici, pod njegovim uticajem, osećali kao da su deo jedne „proširene porodice“, dok su zapravo bili podložni manipulaciji.

Iva je tokom šest godina ćutala o zlostavljanju, ne govoreći ni roditeljima, ni prijateljima o tome. Osećala se kao saučesnik, preuzimajući njegovu sramotu, dok nije shvatila da je zapravo žrtva. Aleksić je bio vrlo inteligentan manipulator koji je znao kako da se približi svakoj svojoj žrtvi. Iva je istakla da su njegove reči bile kao mantra koju su ponavljali tokom godina, stvarajući snažan osećaj zavisnosti.

Nakon što je otvorila dušu javnosti, Iva se suočila sa posledicama svog hrabrog čina. Od tada, nije bila pozvana na kastinge, što je bila svesna da će se dogoditi. Ipak, nije se pokajala. Osećala je olakšanje jer je konačno podelila svoju priču i tako pokušala da zaštiti druge devojke od istog sudbinu.

Iva je priznala da je njena odluka o javnom istupanju bila rezultat unutrašnjeg poriva da se nešto mora promeniti. Svesna da se svake godine pripremaju nove generacije devojaka za školu, osetila je odgovornost da progovori. Njena podrška dolazila je iz porodičnog okruženja i prijatelja, što joj je pomoglo da se oslobodi tereta koji je nosila godinama.

U razgovoru s medijima, Iva je naglasila da se oseća kao deo nečega što ju je oblikovalo, ali je sada spremna da se suoči sa svojom prošlošću i da pomogne drugima da prepoznaju i prijave zlostavljanje. Njena hrabrost i odlučnost da progovori o svojim iskustvima pružaju nadu i inspiraciju drugim žrtvama zlostavljanja, te ukazuju na važnost otvorenog razgovora o ovim temama u društvu.

Iva Ilinčić je postala glas onih koji su pretrpeli slične sudbine, podstičući tako širu diskusiju o seksualnom zlostavljanju u umetničkim krugovima i društvu u celini. Njena priča je podsetnik da je važno čuti glas žrtava i stvoriti sigurnije okruženje za sve.