Šta uspešne kompanije zaista čini uspešnim? Pre nekoliko dana, Apple je proslavio svoj 50. rođendan, a Tony Fadell je podelio sliku sa timom koji je radio na iPod-u, uključujući Steve-a Jobsa, Jony-a Iva, Phila Schillera i Jonathana Rubinsteina. Ta slika podseća na trenutke kada mladi osnivači sanjaju o uspehu i žele da budu deo takvih timova. U suprotnosti, nedavno sam prošao pored Fiatove fabrike u Kragujevcu, što me navelo na razmišljanje o kontrastu između uspešnih i neuspešnih poslovnih modela.

Fiatov slogan „Mi smo ono što stvaramo“ može se interpretirati kao poziv na razmišljanje o stvaranju stvarne vrednosti. U ovom slučaju, Srbija je mogla da plati više od 3.500 evra mesečno svakom radniku u Fiatovoj fabrici da ne radi ništa, i to bi bilo jeftinije od stvarnog dogovora koji je napravljen. Taj dogovor se ispostavlja kao prepreka za ulazak Srbije u Evropsku uniju.

Fabrika koja je nekada bila Zastava automobili, nekadašnja „Detroit Jugoslavije“, prodana je Fiatu 2008. godine. Ugovor nikada nije objavljen u potpunosti, a kada je Savet za borbu protiv korupcije tražio uvid, dobio je samo zacrnjen sadržaj. Poznato je da je Fiat dobio 67% fabrike, dok je Srbija zadržala 33%. Ugovor je uključivao direktne investicije, besplatnu fabriku, subvencije za zapošljavanje i mnoge druge troškove, koji su ukupno iznosili između 850 miliona i 1,25 milijardi evra.

U zamenu za taj novac, Srbija je dobila samo 2.800 radnih mesta sa platom od 600 evra mesečno, a čak je i lokalno stanovništvo odbilo da radi za te plate, pa su morali da uvezu radnike iz Maroka i Nepala. To je dodatno pogoršalo situaciju, s obzirom na to da u Kragujevcu ima 9.000 nezaposlenih. Fiat je za 17 godina isplatio nula dividendi na 33% vlasništva, a transfer tehnologije i intelektualna svojina su takođe izostali.

U isto vreme, u Hrvatskoj, Mate Rimac je stvorio suprotnu priču. Njegova kompanija, Rimac Automobili, počela je u garaži 2009. godine i sada zapošljava više od 2.500 radnika sa platama od 2.000 do 6.000 evra mesečno. Rimac generiše značajan prihod i izvozi tehnologiju velikim automobilskim kompanijama poput Porsche-a i BMW-a. Dok Fiat plaća 57% nacionalnog proseka, Rimac plaća između 140% i 410% prosečne plate.

Ford je nekada platio radnicima više nego što je bilo uobičajeno, što je rezultiralo smanjenjem fluktuacije i povećanjem proizvodnje. Fiat je, s druge strane, pokazao šta se dešava kada se ne poštuju principi dobre prakse. Srbija je potrošila mnogo više novca poreskih obveznika nego Hrvatska, uz suštinski lošiji rezultat.

Jedan od razloga zašto je Srbija mogla da ponudi Fiat-u tako povoljne uslove je što nije članica EU. Takvi aranžmani su u suprotnosti sa pravilima konkurencije EU, koja ne bi dozvolila slične subvencije. Evropska unija je već 2014. godine označila Fiatov aranžman kao nespojiv sa evropskim pravom, što dodatno otežava Srbije pristup EU.

Na kraju, pitanje je zašto rukovodstvo Fiata nije zamenjeno. Destrukcija kapitala koja se desila u ovom slučaju je šokantna. Jedan od zaključaka može biti da je potrebno preispitati vođenje kompanija koje ne uspevaju da generišu stvarnu vrednost. U svetlu ovih informacija, možda bi bilo bolje da neka forma veštačke inteligencije upravlja Fiatom, nego trenutni menadžment koji nije pokazao sposobnost da unapredi situaciju.

Ova analiza ukazuje na suštinsku razliku između uspešnih i neuspešnih poslovnih modela, kao i na važnost transparentnosti i odgovornosti u poslovanju. U svetu gde se često podrazumeva da su velike kompanije nepogrešive, važno je postaviti pitanja i izazvati status quo.