Advokatica Gordana Mihailović je izjavila da su među više od dva miliona prijava za evidentiranje bespravno izgrađenih nekretnina, meštani prijavili i pomoćne objekte, letnje dvorišne nadstrešnice-paviljone i bunare pod krovom, što nije bilo neophodno. Prema njenim rečima, zakon o posebnim uslovima za evidentiranje i upis prava svojine na nepokretnostima predviđa da suvlasnici (naslednici, bračni parovi) podnose prijave odvojeno, uz lične karte, čak i za istu nekretninu.

Mihailović je naglasila da država, prema ovom zakonu, ne garantuje stabilnost i bezbednost objekata koji su evidentirani. U slučaju da se neki stari objekti sruše, kao što je nedavno bilo u Beogradu, država može biti solidarno odgovorna sa vlasnikom za naknadu štete zbog nepostupanja građevinske inspekcije. Ona je istakla da evidencija ne treba da se meša sa legalizacijom, koja podrazumeva proveru ispunjenosti svih uslova koji bi važili da je građevinska dozvola pribavljena pre početka izgradnje.

Građevinska inspekcija je dužna da kontroliše stanje objekata i da naloži vlasnicima da sruše one čija je stabilnost ugrožena, ili da to učini o njihovom trošku. Mihailović je napomenula da inspektori ne rade samo na osnovu prijava, već su dužni da obilaze teren i reaguju po službenoj dužnosti ako primete probleme. Međutim, prema njenim rečima, inspekcija u praksi ne postupa efikasno, često izlazeći samo kada je izvršen pritisak.

Ona je takođe ukazala na to da se dok traje evidencija, nazvana „legalizacija“, i dalje grade nelegalni objekti, a da inspekcija ne reaguje na te probleme. Prema njenim rečima, inspekcija nije sposobna da zaustavi nelegalnu gradnju, čak ni kada postoje dobra zakonska rešenja koja se ne primenjuju.

Na pitanje o ostalim neevidentiranim objektima, kojih je prema procenama oko 4,8 miliona, Mihailović je izrazila sumnju da će država srušiti te objekte, s obzirom na to da to nije činila ni ranije. Ona je istakla da je rušenje često skuplje od same izgradnje i da država nije uspela da legalizaciju dovede do kraja, iako su se pokušaji započeli 1997. godine i ponavljali su se svake nekoliko godina.

Takođe, navela je da iako zakon iz 2003. godine definiše nelegalnu gradnju kao krivično delo, to nije sprečilo dalju izgradnju. Mihailović je ukazala na selektivnu primenu zakona, gde se neki vlasnici nelegalnih objekata procesuiraju, dok se drugi tretiraju drugačije.

Prema Zakonu o posebnim uslovima za evidentiranje i upis prava svojine na nepokretnostima, država se ograničila tako što ne smatra prijavu nelegalnog objekta krivičnim delom, niti su prijavljeni ljudi abolirani. Ponekad se dešava da nema pravnog kontinuiteta između vlasnika parcele i objekta, što može otežati rešavanje imovinskih odnosa.

Mihailović je upozorila da takva rešenja mogu ugroziti imovinska prava i pokrenuti dugotrajne sudske sporove, čime se dodatno opterećuju sudovi. Na kraju, naglasila je važnost efikasne primene zakona i konstruktivnog delovanja inspekcije kako bi se stvorila stabilna pravna osnova za rešavanje problema nelegalne gradnje i zaštitu prava vlasnika.

U svetlu svih ovih informacija, jasno je da Srbija suočava sa ozbiljnim izazovima u vezi sa nelegalnom gradnjom i sistemom inspekcije. Potrebno je preispitati postojeće zakonske okvire i unaprediti rad inspekcijskih organa kako bi se obezbedila sigurnost građana i zaštita njihovih prava.