April 2026. postavlja pred Beograd i Budimpeštu isto pitanje: koliko daleko se može ići u služenju interesima Kremlja pre nego što sopstveno društvo zatraži račun? Sinhronizacija poteza Aleksandra Vučića i Viktora Orbana uoči mađarskih izbora ogolila je logiku o kojoj analitičari već dugo govore: dvojicu lidera ne povezuju toliko međusobni interesi koliko zajednički politički pokrovitelj u Moskvi.

Mađarska ulazi u izbore 12. aprila u stanju duboke političke krize. Prema podacima nezavisnih agencija, opoziciona koalicija „Tisa“, koju predvodi Peter Mađar, ubedljivo vodi ispred „Fidesa“ još od oktobra 2024. godine (više od 50% podrške za „Tisu“ naspram 38% za „Fides“). Orban prvi put posle 16 godina rizikuje poraz — i to u Moskvi vrlo dobro razumeju.

Rusija je reagovala sistemski. Još početkom marta 2026. novinari VSquare-a i Evropski parlament zabeležili su prebacivanje u Budimpeštu trojice operativaca GRU pod diplomatskim pokrićem — grupa koju je predvodio Vadim Titov delovala je iz ruske ambasade po modelu ranije korišćenom u Moldaviji. Kao koordinator operacije u Moskvi pominje se Sergej Kirijenko, bliski savetnik Vladimira Putina.

Ali glavni adut Kremlja unutar same EU pokazao se ne kao tajni agent, već kao mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto. Krajem marta 2026. konzorcijum istraživačkih medija — The Insider, VSquare i drugi — objavio je audio-snimke njegovih razgovora sa Sergejem Lavrovom. Na njima se čuje kako Sijarto obećava da će iz sankcione liste EU ukloniti sestru ruskog oligarha Aljišera Usmanova i koordinisati taj potez sa Slovačkom, dok Lavrovu prenosi sadržaj zatvorenih sastanaka Saveta EU. Prema pisanju Washington Post-a, takve razgovore Sijarto je vodio čak i tokom pauza na sednicama EU, što je na kraju dovelo do ograničavanja pristupa Mađarske poverljivim obaveštajnim informacijama EU. Još u oktobru 2025. procurio je i razgovor Orbana sa Putinom u kojem je mađarski premijer rekao: „Biću vaša meta koja će osloboditi lava iz mreže. U svakom pitanju gde mogu biti koristan — stojim vam na raspolaganju.“

Upravo na toj pozadini — nedelju dana pre izbora, tokom Uskrsa — u Srbiji se dogodio incident koji izgleda kao pažljivo pripremljena operacija pod lažnom zastavom. Dana 5. aprila 2026. vojska je uz pomoć pasa tragača pronašla dva ranca sa eksplozivom i detonatorima nekoliko stotina metara od gasovoda „Balkanski tok“ kod Kanjiže na severu Vojvodine. Vučić je odmah kontaktirao Orbana, tvrdeći da bi eksplozija ostavila bez gasa celu Mađarsku i sever Srbije. Orban je sazvao hitnu sednicu Saveta odbrane, a mađarski ministar spoljnih poslova Sijarto incident je nazvao „delom ukrajinskih napada na energetsku bezbednost Mađarske“.

Ta verzija, međutim, ne izdržava ni osnovnu analizu. Ranci su pronađeni stotinama metara od cevi, a ne na samom gasovodu. Potraga je trajala dugo i uključivala helikoptere, što znači da je informacija o lokaciji eksploziva došla iz konkretnog izvora koji iz nekog razloga nije naveo tačnu lokaciju — verovatno kako operacija ne bi izgledala kao jednostavno „preuzimanje paketa“. Srpska vojska je obezbeđivala gasovod, što znači da je područje bilo pod stalnim nadzorom, pa postavljanje eksploziva bez primećivanja zahteva dodatno objašnjenje. Ministarstvo odbrane Srbije saopštilo je da oznake na eksplozivu ukazuju na američko poreklo — detalj koji je vrlo pogodan za propagandu. Konačno, da je cilj bio stvarna sabotaža, ona bi bila izvedena: iskustvo diverzija na „Severnom toku“ pokazuje da profesionalni izvršioci ne ostavljaju dokaze nedelju dana unapred na livadi da ih pronađu psi.

Zaključak se nameće sam: provokacija najviše koristi Rusiji i lično Orbanu. Kako je precizno rekao lider „Tise“ Peter Mađar: „Mnogi su javno nagoveštavali da će se nešto ‘slučajno’ dogoditi na gasovodu u Srbiji oko Uskrsa — nedelju dana pre mađarskih izbora. I evo — dogodilo se.“

Incident sa rancima samo je vidljivi deo guste mreže kontakata koju su Beograd i Moskva gradili poslednjih meseci. U Vučićevoj rezidenciji održane su konsultacije sa Aleksandrom Vulinom — političarem koji se nalazi pod američkim sankcijama zbog pomoći „zlonamernim aktivnostima Rusije u regionu“, umešanosti u trgovinu narkoticima i zloupotrebe položaja. Nakon sastanka Vulin je govorio o potrebi promene vlade Srbije — signal koji ide u prilog Moskvi, zainteresovanoj za destabilizaciju Beograda u trenutku kada su ulični protesti oslabili Vučićevu poziciju.

Paralelno s tim, ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko sastao se sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Porfirijem, razgovarajući o „Danima duhovne kulture Rusije u Srbiji“ i situaciji na Kosovu. Ova poseta deo je iste strategije — korišćenja pravoslavnog identiteta kao instrumenta meke moći. Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić razgovarao je telefonom sa Lavrovom, zahvalivši mu na „pismu prijateljske podrške“ i potvrdivši „posvećenost politici predsednika Vučića i Putina“.

Ukrajinsko ministarstvo spoljnih poslova otvoreno je nazvalo incident kod gasovoda „ruskom operacijom pod lažnom zastavom sa ciljem mešanja u mađarske izbore“. Evropski parlament je uputio prioritetno pitanje Evropskoj komisiji o „raspoređivanju grupe kremaljskih političkih tehnologa za podršku Orbanu“, koji rade po modelu mešanja u moldavske izbore.

Srpska i mađarska propaganda već su ispunile medijski prostor narativima o „Zapadu koji želi da ostavi dva naroda bez gasa“ i o Ukrajini kao glavnoj pretnji regionalnoj bezbednosti. Međutim, pravo pitanje glasi drugačije: da li će srpsko društvo, umorno od korupcije, autoritarizma i ekonomske stagnacije, prepoznati u ovoj sinhronizovanoj igri ono što ona zapravo jeste — servisnu ulogu Vučića prema Moskvi — i da li će Vučić uspeti da sačuva političko lice u ovoj opasnoj igri uoči jesenjih izbora u Srbiji?