Na dan 6. avgusta 2012. godine, Srbija je bila potresena stravičnom viješću o ubistvu koje se dogodilo u pravoslavnom centru za odvikavanje od droge „Sretenje“ u Lešnici. Sveštenik Branislav Peranović ubio je Nebojšu Zarupca, 39-godišnjaka koji mu je bio poveren u zaštitu i lečenje. Ova tragedija otkrila je mračne metode rada u centru, gde su porodice slale svoje najmilije u nadi za oporavkom, a ne zlostavljanjem.

Peranović je bio osuđen na 20 godina zatvora, iako je u procesu negirao krivicu. Sud je odlučio da je ubistvo izvršeno sa „eventualnim umišljajem“, što je rezultiralo blažom kaznom nego što je tužilac tražio, s obzirom na to da je za taj zločin predviđena kazna od 10 do 40 godina. U presudi se navodi da je sveštenik tokom postupka opisao kako je napao Zarupca, koji je pokušao da napusti centar. Peranović je tvrdio da je pokušavao da ga spasi od povratka drogama, ali su veštaci utvrdili da su povrede koje je naneo izazvale smrt.

Prema optužnici, Peranović je naneo višestruke udarce Zarupcu, uzrokujući unutrašnje povrede koje su dovele do gušenja. Ovaj slučaj nije bio prvi put da je Peranović bio umesan u slične događaje, jer je ranije bio poznat po zlostavljanju štićenika u sličnom centru. Njegova odbrana je uključivala tvrdnje da je nasilje deo terapije, što je izazvalo dodatnu osudu javnosti.

Nakon presude, sestra ubijenog, Nevena Zarubac, izrazila je zadovoljstvo presudom, iako je napomenula da kazna ne može vratiti njenog brata. Ova tragedija ostavila je dubok trag na njenoj porodici, a Nevena je istakla da je bila razočarana reakcijom Peranovićeve porodice, koja je izrazila zabrinutost zbog gubitka centra umesto bola porodice žrtve.

Takođe, otac ubijenog, Miloš Zarubac, rekao je da je delimično zadovoljan ishodom, ali je naglasio da pravda nikada ne može biti potpuno ispravna. Ova situacija ukazuje na duboko ukorenjene probleme u sistemu rehabilitacije zavisnika, kao i na potrebu za boljim nadzorom nad institucijama koje se bave ovim osjetljivim pitanjima.

Tokom izdržavanja kazne, Peranović se okrenuo umetnosti, postajući slikar. Njegovi radovi, uključujući portrete poznatih ličnosti, mogu se pronaći na internetu, što je dodatno izazvalo podeljena mišljenja među javnošću. U opisu svog profila, Peranović se naziva „nepravedno osuđenim“, što dodatno komplikuje percepciju javnosti o njegovom slučaju. Dok neki smatraju da umetnost može biti način njegovog iskupljenja, drugi ne mogu zaboraviti užasne posledice njegovih dela.

Ova tragedija je otvorila diskusiju o etici u radu sa zavisnicima, kao i o potrebnim reformama u sistemu rehabilitacije, kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti.