Ivan Ostojić je postao prepoznatljivo ime u srpskoj javnosti kao koautor knjige „Mit o balkanskom tigru“, u saradnji sa profesorom Ognjenom Radonjićem. U ovoj knjizi, Ostojić i Radonjić su se potrudili da razotkriju državnu propagandu koristeći konkretne brojke i tumačenja ekonomskih pokazatelja koji često ostaju neprimećeni u medijima i političkim diskursima.

Ostojić je svestran naučnik sa bogatom praksom u oblasti finansija. Doktorirao je mikrobiologiju na prestižnom Univerzitetu ETH u Cirihu, gde je takođe stekao master iz ekonomije sa fokusom na menadžment i tehnološke inovacije. Njegovo praktično iskustvo uključuje rad u konsultantskoj kući Mekinsi, gde je dostigao poziciju partnera, a trenutno obavlja visoke menadžerske funkcije u privatnom sektoru.

Prema Ostojićevim analizama, od 1990. godine, prosečan građanin Srbije izgubio je između 600.000 i milion dolara. Ova cifra, iako deluje šokantno, osvetljava efekte pogrešnih političkih odluka i ekonomskih strategija. On naglašava da se posledice ovih izbora ne manifestuju odmah, već se kumuliraju tokom vremena, posebno kada se radi o konzistentnom donošenju pogrešnih odluka.

U knjizi se takođe istražuje kontinuitet političke elite u Srbiji, koja se nije značajno promenila tokom poslednjih 30 godina. Ostojić primećuje da su mnogi političari danas deo iste strukture koja je postojala devedesetih, a koja se samo transformisala kroz vreme. Njihova analiza se fokusira na to koliko se ekonomski rezultati Srbije mogu pripisati ovom nepromenjenom političkom sistemu.

Jedna od ključnih tačaka Ostojićeve analize jeste upoređivanje Srbije sa Češkom, zemljom koja je ispunila određene kriterijume za poređenje. Ostojić objašnjava da su se mnoge zemlje Istočne Evrope, nakon raspada komunističkih režima, preorijentisale ka tržišnoj ekonomiji i liberalnijim društvima, dok je Srbija ostala u začaranom krugu starih obrazaca.

Kada su uporedili rast BDP-a Srbije i Češke, Ostojić i Radonjić su došli do alarmantnog zaključka: Srbija je izgubila između 3.000 i 5.000 milijardi dolara u vrednosti. Ovo je dovelo do prosek gubitka od 660.000 do milion dolara po osobi. Ostojić takođe ističe da je nominalni BDP Srbije u 2024. godini daleko manji od onog u Češkoj, što ukazuje na ozbiljnu ekonomsku stagnaciju.

Iako se u poslednjih nekoliko godina u Srbiji beleže određeni rastovi, Ostojić upozorava da taj rast nije održiv. On objašnjava da se često koriste pogrešni pokazatelji, kao što je nominalni BDP, koji ne uzima u obzir inflaciju. Realni rast, koji je ključan za dugoročno poređenje, ukazuje na to da Srbija zaostaje za zemljama kao što je Rumunija.

Struktura rasta u Srbiji je takođe problematična. Ostojić naglašava da se rast često zasniva na zaduživanju i državnim investicijama koje ne donose dugoročnu ekonomsku vrednost. Mnogi infrastrukturni projekti, iako privremeno povećavaju BDP, ne generišu trajne prihode.

Državne investicije često se usmeravaju u projekte koji ne stvaraju novu ekonomsku vrednost. Na primer, izgradnja nacionalnog stadiona može privremeno povećati BDP, ali dugoročno ne doprinosi razvoju ekonomije. U isto vreme, ulaganja u ključne oblasti kao što su obrazovanje, nauka i zdravstvo su nedovoljna.

Ostojić takođe ukazuje na važnost institucija i uloge države u ekonomiji. Srbija se suočava sa problemima u vezi sa pravnom sigurnošću i institucionalnom podrškom, što otežava dugoročne investicije. Udeo države u BDP-u iznosi 45%, što guši privatnu inicijativu i preduzetništvo.

Uprkos ovim izazovima, Ostojić veruje da postoji generacija mladih preduzetnika koja ima potencijal da pokrene promene. Međutim, trenutni sistem često ne prepoznaje i ne podržava njihov potencijal, što dovodi do gubitka talentovanih pojedinaca koji bi mogli doprineti razvoju zemlje.

Na kraju, Ostojić poziva na promenu percepcije regiona. Umesto da se fokusiraju samo na tradicionalne susede, preporučuje da Srbija preusmeri pažnju na bogatije i razvijenije zemlje u regionu, kao što su Rumunija i Mađarska, čime bi se otvorile nove mogućnosti za saradnju i ekonomski napredak.