„Ležala sam, čekajući da telo počne da joj se trza, kao poslednji znak da je zaspala, pre nego što izvučem ruku ispod nje. Pre nego što odem u kuhinju, sipam sebi čašu vina i zagledam se u pod. Kada sam rekla svom mužu da se iseli, proleće se bližilo kraju, Koralin je trebalo da napuni četiri godine, ali je ponovo počela da spava sa mnom. Tokom nekoliko meseci budila se noću, plakala i pitala zbog čega njena majka i očuh više nisu zajedno. Nisam znala šta da joj kažem“, piše Stefani Lend, majka koja je preživela nasilje i odlučila da postane samohrana.

Stefani se suočila sa teškim izazovima nakon što je njen suprug počeo da pokazuje nasilno ponašanje. Samo tri meseca nakon venčanja, doživela je svoj prvi napad. Policija je bila pozvana u njen stan nakon što je njen muž postao agresivan. „Policajci su otišli tek posle ponoći, moj muž je već bio u stanici, a pas je i dalje lajao i gubio razum“, prisetila se. Nasilje je ostavilo fizičke i emocionalne ožiljke, a Stefani je imala otečen vrat i modrice.

Nakon što su je ispitivali, Stefani je priznala da je imala teškoće pri gutanju i da se osećala preplašeno. Njena situacija se dodatno pogoršala kada je njen muž počeo da preti samoubistvom ako bude optužen. „Naterao me je da se osećam kao da je moja krivica što me je povredio“, piše. Umesto da se fokusira na svoje zdravlje i sigurnost, počela je da povlači optužbe i traži načine da se njen muž vrati u njihov dom.

U tom trenutku, Stefani je izgubila kontrolu nad situacijom. „Moja želja za srećnim krajem bila je jača. Iako to tada ne bih priznala, izabrala sam put ispunjen nagaznim minama“, priznaje. U narednim mesecima, postepeno se povukla iz društva i skrivala bol koju je preživela. Njena borba nije bila samo protiv nasilnika, već i protiv samih sebe i svojih osećanja.

Jedan od ključnih trenutaka u njenom oporavku bila je odluka da postane samohrana majka. „Ranije ovog leta počela sam da priznajem na društvenim mrežama da sam izabrala da budem samohrana majka i nekoliko žena me je kontaktiralo i pisalo koliko su bile zabrinute za mene“, piše. Stefani je shvatila da je krajnje vreme da se oslobodi toksične veze i da se fokusira na sebe i svoju decu.

Borba za raskid nije bila laka. Njena deca su takođe bila pogođena situacijom, a Stefani je često preispitivala svoje odluke. „Kada sam ga konačno zamolila da ode, to je bio gotovo životinjski nagon za preživljavanjem“, piše. Shvatila je da ne želi da njene ćerke odrastaju u takvom okruženju. „Nedeljama smo se svađali, pratio me je po kući i vređao, prenoseći isto ponašanje na moje ćerke,“ opisuje njen bol.

Jedna od najtežih lekcija bila je shvatanje da ne može da očekuje da će se sve rešiti samo od sebe. Njena borba za normalan život postala je borba za sigurnost. „Sledećeg jutra, nije mogla da ustane iz kreveta, ali je jasno u svojoj glavi čula glas i rekla mu da ode. I on je to konačno učinio, zauvek“, piše na kraju.

Stefaniina priča je snažan podsetnik na važnost prepoznavanja nasilja u vezama i snagu koju žene imaju da se bore za sebe i svoju decu. Njena ispovest pokazuje da je put do slobode često težak, ali i neophodan za oporavak i izgradnju novog života. Kao samohrana majka, Stefani je pronašla snagu da se suoči sa svojim demonima i da izgradi srećniji život za sebe i svoje ćerke.