Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je presudu masovnom ubici Urošu Blažiću i njegovom ocu Radiši, kojima su izrečene kazne od po 20 godina zatvora zbog stravičnog masakra u blizini Mladenovca. Ova odluka je izazvala mnoge emocije, posebno kod porodica žrtava. Mirjana Stevanović, majka ubijenog Nemanje, otvorila je dušu u intervjuu za Kurir, izražavajući svoja osećanja i očekivanja nakon presude.

Mirjana je izjavila da je u šoku zbog konačne odluke suda, dodajući da nikada nije verovala da bi kazna mogla biti smanjena. „Očekivala sam da ostane ovako“, priznaje ona. Ističe da je bila u neizvesnosti dok je čekala odluku, koja se, kako kaže, odužila više nego što je očekivala. „Očekivala sam početkom juna, a evo sada je već 20. avgust“, rekla je Mirjana.

Pored toga, ona je izrazila nezadovoljstvo presudom, smatrajući da bi Blažić i njegov otac trebali da dobiju doživotnu kaznu. „Ja nemam svoje dete pored sebe, ništa me ne može umiriti“, rekla je neutešna majka. Njena tuga je još veća jer je izgubila najvrednije što je imala, a pravda koju je očekivala se čini nedovoljnom.

Mirjana se podsetila tragičnog dana kada je saznala za masakr. Opisuje kako je njen sin Nemanja otišao do spomenika u Ravnom Gaju da proslave Đurđevdan, a zatim je usledila tragedija. „Muž je zaspao i telefon mi je zazvonio oko 23.03. Pozvala me je majka povređene Anđele Stevanović: ‘Mirjana, dođi hitno u Ravan Gaj, pobili su nam decu’“, pričala je kroz suze. U tom trenutku, njen život se promenio zauvek.

Kada je stigla na mesto događaja, videla je haos i bol. „U Ravnom Gaju je bilo dosta milicije. Videla sam Nemanju kako leži, hvatam ga za šaku i molim ga da ne zaspi. Rekao je: ‘Hoću, majka’“, prisetila se Mirjana. Njena bolna sećanja na te trenutke ne daju joj mira.

Incident u Mladenovcu je šokirao celu Srbiju i postavio brojna pitanja o bezbednosti i pravdi. Dok se svet suočava sa posledicama ovog tragičnog događaja, porodice žrtava i dalje tragaju za pravdom i načinom da se nose sa gubicima. Mirjana je kroz svoje reči prenela osećaj bespomoćnosti i tuge, što je odraz mnogih sličnih osećanja među onima koji su pretrpeli slične tragedije.

Na kraju, presuda koju je Apelacioni sud doneo ostavlja duboku ranu u srcima porodica žrtava. Mirjana se nada da će jednog dana pravda biti zadovoljena na način na koji to zaslužuje svaka žrtva. Do tada, ona se suočava sa neizmernom tugom i potragom za smirajem u svetu koji se čini nepravednim.