U ateljeu na Vračaru, među platnima koja ne nose nazive, Jelena Stevanović stvara umetnost koja više govori jezikom osećanja nego reči. Njene slike su rezultat susreta, tišina, sećanja i tragova koje vreme ostavlja u čoveku. Svaki potez četkice predstavlja pokušaj da se sačuva ono prolazno i neuhvatljivo. U svetu gde je sve podređeno brzini i trenutnim utiscima, Jelena ostaje verna sporijem ritmu stvaranja. Njena umetnost ne traži odgovor na prvi pogled, već poziva posmatrača da zastane, zagleda se i pronađe sopstveno značenje u onome što vidi. Zato njene slike nemaju nazive, jer veruje da svaka priča pripada podjednako onome ko je stvara i onome ko je posmatra.

Jelena u razgovoru za portal 24sedam govori o inspiraciji, sumnjama i unutrašnjim pejzažima iz kojih nastaju njena dela. Najneobičniji podsticaji za nju često dolaze iz onoga što se ne može videti, već iz emotivnih trenutaka koji ostaju u sećanju. Tišina, posebno ona koja nastaje nakon važnog razgovora, često je jača inspiracija od bilo kojeg prizora. Ova umetnica naglašava da njen stvaralački proces nije strogo određena putanja, već dijalog između umetnika i dela koje nastaje. Često se dešava da njene slike ne završe onako kako je zamislila, već se razvijaju same, prema onome što im slika govori.

Vreme menja ne samo ljude, već i način na koji posmatramo sopstvena dela. Jelena smatra da neka dela koja publika doživljava kao vedra, ona danas vidi kao zapise o osetljivim periodima svog života. Zanimljivo je kako ista slika može nositi različita značenja u zavisnosti od posmatrača, a to je jedan od razloga zašto njene slike nemaju nazive.

Ljudi iz njenog svakodnevnog života ne ostavljaju samo trag u njenim sećanjima, već i u nevidljivim slojevima iz kojih nastaje njeno stvaralaštvo. Ne slikajući portrete poznatih lica, Jelena želi da uhvati emocije, rečenice i osećaje koje ostavlja susret s ljudima. Ponekad, jedan trenutak prirode može probuditi želju da se prolaznost sačuva od zaborava, kao što je bio slučaj sa jednim zalaskom sunca koji joj je pružio osećaj promene.

Svaki umetnik nosi jedno delo koje prevazilazi materijalnu vrednost. Jelena izjavljuje da postoji slika koja je za nju neprocenjiva, jer predstavlja razlog zašto je počela da slika. Njena umetnost nije stvorena s ciljem da se dopadne publici, već iz potrebe da bude iskrena. Tokom svog razvoja, shvatila je da umetnost treba da dolazi iz dubine, bez razmišljanja o tome šta će se svideti drugima.

U razgovoru o velikim umetnicima prošlosti, Jelena bi izabrala Vincenta van Gogha. Pitala bi ga da li je verovao da umetnost može promeniti način na koji ljudi posmatraju svet. Takođe bi volela da razgovara sa Renéom Magrittem, jer je fascinirana njegovim radovima i željela bi da sazna zašto je odabrao ptice kao čestu temu.

Velika zabluda o životu umetnika, prema Jeleni, jeste da inspiracija dolazi sama od sebe. U stvarnosti, iza svake slike stoji disciplina, sumnja i spremnost da se više puta krene ispočetka. U njenom stvaralačkom procesu, ograničenja često postaju saveznici slobode, jer nateraju umetnika da pronađe nove načine izražavanja.

Na kraju razgovora, Jelena naglašava da bi volela da posetioci njenih izložbi odu sa osećajem da su pronašli deo sebe u njenim slikama. Umetnost, prema njenom verovanju, treba da probudi emociju ili pitanje koje ostaje i nakon izlaska iz galerije, jer je to prava svrha umetničkog dela. Ova neverovatna umetnica, kroz svoj rad, nastavlja da istražuje jedinstvo čoveka i prirode, stvarajući dela koja pozivaju na refleksiju i introspekciju.