Dana 11. avgusta 2014. godine, svet je izgubio jednog od svojih najomiljenijih glumaca i komičara, Robina Vilijamsa. Njegova smrt u porodičnoj kući u Kaliforniji šokirala je milione obožavalaca širom sveta. Zvanični izveštaji su potvrdili da je izvršio samoubistvo, ali prava istina o uzrocima njegove patnje postala je poznata tek nakon obdukcije. U početku se smatralo da je Vilijams patio od teške depresije, a neki mediji su čak tvrdili da se vratio alkoholizmu od kojeg se ranije uspešno lečio. Međutim, njegova supruga, Suzan Šnajder Vilijams, odlučila je da svetu otkrije pravu istinu o njegovom stanju.

Suzan je izjavila da je Robin u mesecima pre smrti ispoljavao zabrinjavajuće neurološke simptome, uključujući nesanicu, nagle promene raspoloženja, halucinacije, gubitak pamćenja, intenzivnu anksioznost i paranoju. Njegov karakter, poznat po toplini i intelektualnoj pronicljivosti, naglo se menjao. Robin je imao dijagnozu Parkinsonove bolesti, ali ta dijagnoza nije objašnjavala sve njegove simptome. Tek posle njegove smrti, autopsija je otkrila da je bolovao od difuzne demencije sa Levijevim telima – progresivnog i razornog neurološkog oboljenja koje nastaje usled abnormalnog nagomilavanja proteina alfa-sinukleina u moždanim ćelijama. Ova bolest je drugi najčešći oblik demencije, odmah posle Alchajmerove bolesti, i poznata je po tome što izaziva kombinaciju kognitivnih, psihijatrijskih i motoričkih simptoma.

Suzan je u jednom intervjuu za Gardijan rekla: „- Mozak mog supruga se bukvalno raspadao. Bolest je bila kao terorista kojeg je nosio u sebi. Ljudi mnogo pričaju o mentalnom zdravlju, ali nedovoljno o bolestima mozga. Robin nije imao psihološki problem, on je imao neurološko oboljenje.“ Prvi simptomi su se pojavili gotovo neprimetno – bolovi u stomaku, problemi sa varenjem, drhtanje ruku, a zatim je usledila nesanica koja ga je iscrpljivala iz noći u noć. Ubrzo su počele halucinacije i epizode zbunjenosti.

Suzan se prisetila: „- Postao je paranoičan, što mu nije bilo svojstveno. Ova bolest je užasno zbunjujuća – simptomi se stalno menjaju, ponekad nestaju, pa se vraćaju u novom obliku. To zbunjuje i porodicu i lekare.“ Planirao je da ode u specijalizovanu ustanovu za neurokognitivna ispitivanja, ali nedelju dana pre planiranog prijema odlučio je da sebi oduzme život. Suzan veruje da je mislio da će biti trajno hospitalizovan i da ga nikada više neće pustiti kući.

Nakon njegove smrti, Suzan je postala strastvena zagovornica podizanja svesti o demenciji sa Levijem telima. Istakla je da je depresija kod Vilijamsa bila simptom, a ne uzrok njegovog kraja, i da je ključno prepoznati i pravilno dijagnostikovati ovakve bolesti. Pokrenula je kampanje, sarađivala sa medicinskim stručnjacima i učestvovala u snimanju dokumentarnog filma “Robin’s Wish”, koji osvetljava poslednje mesece njegovog života i šalje snažnu poruku o važnosti razumevanja neurodegenerativnih oboljenja.

Robin Vilijams će zauvek ostati upamćen ne samo po briljantnim ulogama u filmovima kao što su “Društvo mrtvih pesnika”, “Dobri Vil Hanting” i “Gospođa Dautfajer”, već i po borbi koju je vodio protiv nevidljivog neprijatelja. Njegova priča je podsetnik da se iza osmeha i šale može kriti teška bolest koju nedovoljno razumemo, kao i poziv da se o takvim oboljenjima govori otvoreno i bez stigme.

Ovo je važan trenutak za društvo da shvati značaj mentalnog i neurološkog zdravlja, kao i potrebu za razumevanjem i podrškom osobama koje pate od ovih oboljenja. Robinova borba nas podseća da su svi ljudi, bez obzira na njihovu slavu ili uspehe, podložni bolestima koje ne možemo uvek videti.