Književnica Vedrana Rudan prošle godine suočila se sa najtežom mogućom dijagnozom – karcinomom. Ova ozbiljna bolest promenila je njen život, a ona otvoreno deli svoja osećanja i iskustva putem bloga. Na svom blogu redovno piše o svom zdravstvenom stanju, procesu lečenja, ali i o svakodnevnim izazovima sa kojima se susreće.

Jedan od njenih najemotivnijih blogova nosi naziv „O bogovima“, u kojem pravi retrospektivu svog života i podvlači koliko je teško lekarima. Vedrana piše o svojim borbama, o ljudima koji su joj se našli na putu, a među njima su i zlostavljači, političari, kriminalci, kao i različiti profesori i učitelji. Ističe da nikada nije bežala od borbe, ali sada se prvi put suočava sa strahom – strahom od doktora. Oseća se uznemireno zbog nedostatka empatije i ljudskosti koje ponekad pokazuje medicinsko osoblje.

Rudanova se osvrće na to kako je medicinska profesija opterećena stresom. Mnogi doktori gube empatiju prema pacijentima tokom svojih studija, i to se može odraziti na tretman koji pacijenti dobijaju. Pominje trend smanjenja bola kod pacijenata, ali i strah pacijenata od umiranja u bolovima. Seća se trenutaka kada su njeni bližnji umirali u teškim uslovima, dok su doktori često bili hladni i bezosećajni. Takođe, deli iskustva o svom lečenju, gde su joj neki doktori otvoreno rekli da je neizlečiva, dok su drugi bili manje optimistični u vezi sa terapijama.

U svom blogu, Vedrana piše o svojoj borbi sa hemoterapijom, koja je, kako kaže, bila paklena. Iako se suočava sa teškim trenutkom u svom životu, ona se trudi da zadrži smisao za humor. Međutim, oseća se kao da mora imati empatiju prema svom lekaru, čak i kada je u teškoj situaciji. Razumije da bi pisanje o svojoj bolesti moglo izazvati negativne reakcije, ali se ne boji da iskaže svoje osećaje.

Rudanova se osvrće na trenutne izazove koje donosi njeno zdravstveno stanje. Pre nekoliko dana pisala je o tome kako preživljava najteže dane, ističući da joj je teško da napravi čak tri koraka. U tim trenucima, najviše se raduje sitnim stvarima, kao što su odlazak kod frizerke ili razgovor sa prijateljima.

Na kraju, Vedrana zaključuje da je njen život bio borba i da ne želi da bude ovca pred kraj. Njene reči su hrabre i iskrene, a njen blog pruža uvid u stvarnost sa kojom se suočavaju mnogi bolesni ljudi. Ona ne želi samo da preživi, već želi da se bori i da iskaže svoja osećanja, čak i kada su ona teška. Ovaj njen tekst predstavlja snažnu poruku o ljudskoj borbi, empatiji i važnosti otvorenog razgovora o zdravlju i bolesti.

Kroz svoje pisanje, Vedrana Rudan ne samo da deli svoja iskustva, već inspiriše i druge da razgovaraju o svojim borbama i osećanjima. Njena hrabrost i otvorenost su primer kako se i u najtežim trenucima može pronaći snaga za borbu. U svetu gde često nedostaje empatije, njen glas postaje važno svetlo koje podseća na ljudskost i važnost razumevanja.