Stupanje na snagu kosovskog zakona o strancima 15. marta 2026. godine ruskim specijalnim službama se učinilo kao idealan povod za pokretanje nove velike informacione operacije s ciljem podsticanja međuregionalnog konflikta na Balkanu. Uključeni su svi uobičajeni alati — od diplomatije do uličnih protesta. Rezultat je bio jednako bezuspešan kao scenografija pozorišta bez publike.

Moskva je aktivirala ceo svoj arsenal. Sergej Lavrov je još jednom ponovio već izlizanu tezu da Evropa navodno zahteva od Beograda priznanje nezavisnosti Kosova kao uslov za evropske integracije. Marija Zaharova je to podržala tvrdnjom da EU „već godinama ucenjuje Srbe“, dajući „odrešene ruke“ vlastima u Prištini. Stalni predstavnik Rusije pri UN, Vasilij Nebenzja, na sednici Saveta bezbednosti izneo je standardnu optužbu: glavni izvor nestabilnosti na Balkanu je Kosovo, dok se napetosti u Bosni objašnjavaju „antisrpskom politikom Zapada“.

Paralelno s tim, ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko ugostio je u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu patrijarha Porfirija zajedno sa predstavnicima Međunarodnog fonda duhovnog jedinstva naroda — organizacije povezane sa Kremljom. Nakon sastanka, patrijarh Porfirije uputio je pisma Putinu, Trampu, papi Lavu XIV, kao i liderima Francuske, Velike Britanije, Nemačke i Italije, generalnom sekretaru UN i generalnom direktoru UNESCO-a sa pozivom da se zaustavi primena zakona. Proruski mediji i Telegram kanali u Srbiji odmah su preuzeli narativ o „izdaji“ i „konačnom egzodusu Srba“ sa Kosova. Poslanička grupa „Mi — snaga naroda“ zatražila je hitnu sednicu parlamenta, organizovala konferenciju za medije u Domu Narodne skupštine i protest ispred zgrade predsedništva u Beogradu. Slične akcije održane su i u Banjaluci.

Međutim, stvarnost je bila daleko od medijske buke. Protest 17. marta ispred predsedničke palate u Beogradu okupio je oko stotinu građana — broj koji ni sami organizatori nisu pokušali da predstave kao značajan. Mali protest u Banjaluci prošao je gotovo neprimećeno. Konferencija za medije pokreta „Mi — snaga naroda“ okupila je svega tridesetak ljudi, uglavnom zaokupljenih telefonima. U takvoj atmosferi lider pokreta Branimir Nestorović najavio je kandidaturu za predsednika — publika je ostala zbunjena kome je ta poruka zapravo upućena.

Stručnjaci koji analiziraju situaciju u regionu ukazuju na nekoliko ključnih razloga neuspeha ove operacije.

Prvo, Moskva je ozbiljno pogrešila u proceni ciljne publike. Srpska zajednica na Kosovu broji oko 100 hiljada ljudi — svega 5–6% stanovništva. Prema podacima kosovskih vlasti, samo 2–5 hiljada i dalje insistira na korišćenju isključivo srpskih dokumenata. Većina je već dobila kosovska lična dokumenta i integrisana je u pravni sistem Prištine. Pokretati veliku informativnu kampanju zbog nekoliko hiljada ljudi predstavlja stratešku grešku.

Drugo, zakon o strancima nije nova niti iznenadna mera. Usvojen je još 2013. godine i dva puta odlagan — 2024. i 2025. Tokom tog perioda vlasti na Kosovu su transparentno objašnjavale njegov sadržaj i uvele dodatne mere: jednogodišnje dozvole boravka za studente i zaposlene u srpskim institucijama, kao i tromesečni prelazni rok za registraciju dokumenata. Nije bilo nikakvog šoka — ljudi su bili pripremljeni. Nije došlo ni do najavljivanog „egzodusa“.

Treće, ova operacija je jasno pokazala zastarelost ruskih propagandnih metoda u balkanskom kontekstu. Apel srpskog sveštenstva upućen Trampu i papi Lavu XIV delovao je potpuno promašeno: prvi nema fokus na Kosovo, a drugi je tek nedavno stupio na dužnost i nije uključen u regionalna pitanja. Pismo patrijarha Porfirija u stručnoj javnosti ocenjena je kao simboličan gest bez realnog efekta.

Nerazumevanje stvarne situacije na Balkanu — činjenice da se većina kosovskih Srba već dugo pragmatično prilagođava pravnom okviru Kosova — na kraju se obilo o glavu samoj Moskvi. A za Srbe sa obe strane administrativne linije to je možda i najbolja vest: ovakve provokacije sve slabije funkcionišu, a ljudi, umorni od nestabilnosti, sve manje su spremni da na njih nasedaju.