Nakon što su protivnici Srpske pravoslavne crkve (SPC) u Crnoj Gori ismevali molebane za kišu i gašenje požara koji su opustošili deo zemlje, a neki mediji seirili sa vremenskom prognozom koja nije predviđala padavine, došlo je do neočekivanog preokreta. Nakon tri dana molitve, kiša je konačno pala, a vatrogasci su mogli da odahnu.

Boban Anđušić iz crnogorske Službe zaštite i spasavanja izjavio je da je kiša ugasila aktivne požare u Podgorici, osim u selu Milunovići, gde vatrogasci i dalje prate situaciju. Meštani Kuča i Pipera, koji su se osam dana borili s vatrom, obradovali su se kiši koja je počela da pada u nedelju oko 14 sati. Potpredsednik Skupštine grada Podgorice, Dragutin Vučinić, objavio je na društvenim mrežama da je kiša pala u skoro svim piperskim selima, osim na Rijeci piperskoj, gde je ostalo jedno aktivno žarište.

Vladislav Dajković, predsednik Slobodne Crne Gore, kritikovao je ismevanje molebana za kišu, ističući da to pokazuje nerazumevanje dela medija prema sopstvenom narodu i tradiciji. Prema njegovim rečima, dok su se neki rugali molitvi, nakon samo dva dana pala je kiša koja je ugasila požare. Dajković je naglasio da narodna vera i crkvena molitva imaju snagu koju neki nikada neće moći da shvate, jer su odavno izgubili dodir s narodom.

Vučinić je takođe najavio da će crnogorska helikopterska jedinica zadaći poslednji udarac vatrenoj aždaji u Piperima, uz pomoć stranih ekipa iz Srbije, Hrvatske, Italije, Češke, Švajcarske i Austrije, kao i brojnih volontera. Tokom proteklih dana, društvene mreže su bile pune zlobnih komentara na račun SPC, a meteorolog Dušan Pavićević iz TV Vijesti govorio je o maloj verovatnoći padavina.

Jedna od korisnica Tvitera, Melita Bogdanov, komentarisala je da je od molebana pao i Milo Đukanović, ističući da je kiša sitnica za Gospoda i Bogorodicu. Drugi korisnici su se osvrnuli na to da se sprdanje s narodom koji se moli u teškim trenucima može smatrati sramotnim, naglašavajući da će se svi, u nekom trenutku, setiti Boga.

Na društvenim mrežama su se takođe pojavile slike koje prikazuju kako je kiša padala na području gde je prethodno gorelo, sa opisima koji sugerišu da je kao da je neko navodio kišu. Ove objave su dodatno pojačale osećaj da su molitve i verovanje naroda imale uticaj na ishod situacije.

Ova situacija u Crnoj Gori pokazuje duboke podele u društvu, koje se često manifestuju kroz različite poglede na religiju i tradiciju. Dok jedni smatraju da su molebani besmisleni, drugi ih vide kao važan deo zajednice i kulture. Ovaj incident je takođe podstakao širu diskusiju o ulozi vere u savremenom društvu i njenom značaju u teškim vremenima.

Na kraju, može se reći da je kiša, koja je konačno pala nakon dana molitve, postala simbol nade i zajedništva u borbi protiv prirodnih katastrofa. Iako su neki mediji i pojedinci sumnjali u efikasnost molitvi, ishod je pokazao da vera i tradicija mogu igrati značajnu ulogu u životima ljudi, čak i u najtežim trenucima. U svetlu ovih događaja, postavlja se pitanje kako će se nastaviti dijalog o veri i njenom mestu u društvu, kao i o tome kako se zajednica može ujediniti u borbi protiv sličnih izazova u budućnosti.