Film „Mercy“ (Milost) reditelja Timura Bekmambetova predstavlja neobičan spoj naučne fantastike i pravnog trilera, ali nažalost, ne uspeva da ispuni očekivanja. Radnja filma se odvija u sudnici 2029. godine, gde je veštačka inteligencija postavljena kao sudija, porota i dželat, a centralni lik, detektiv Kris Rejven, igra ga Kris Prat, vezan je za stolicu i optužen za ubistvo svoje supruge Nikol.

Film započinje kada se Kris budi ispred ogromnog ekrana, suočen sa sudijom Medoks, kojeg tumači Rebeka Ferguson. Medoks ga obaveštava da je optužen za zločin, a odluka o njegovoj krivici ili nevinosti donosi se na osnovu digitalnih dokaza prikupljenih iz raznih izvora. Način na koji film prikazuje pravdu kao automatizovani proces postavlja važna pitanja o etici i pouzdanosti veštačke inteligencije, ali film to ne istražuje dovoljno duboko.

Društvo u filmu odlučuje da se bori protiv kriminala prepuštajući sudske odluke računarima, verujući u njihovu efikasnost. Kris, kao klasični „pogrešno optuženi čovek“, pokušava da dokaže svoju nevinost u vremenskom ograničenju od 90 minuta, što dodatno pojačava napetost filma. Međutim, scenaristi su se držali formula koje su rezultirale predvidljivim zapletima i nedostatkom stvarnog uzbuđenja.

Krisov napor da dokaže svoju nevinost otežan je brojnim inkriminišućim dokazima, uključujući krv njegove supruge na njegovoj odeći i njegovu borbu sa alkoholizmom, koja se dodaje kao dodatni sloj komplikacija. Film se oslanja na klasične trope, što ga čini manje uzbudljivim, a više zamornim. Gledalac se često suočava sa monotonijom, dok Kris pokušava da prikupi dokaze i iznese alternativnu verziju događaja.

Uprkos potencijalu priče, film pati od značajnih nedostataka u narativu. Postoji velika rupa u radnji koja ostaje nerazjašnjena do samog kraja, što dodatno umanjuje napetost. Medoks navodi da postoji 97,5% šanse da je Kris kriv, dajući mu sat i po da spusti taj procenat ispod 92%. Ovaj koncept je zanimljiv, ali film ne uspeva da ga razvije na zadovoljavajući način.

Rebeka Ferguson, iako vešta glumica, u filmu se suočava sa izazovom da odigra lik koji je više robot nego čovek. Njena uloga kao veštačke inteligencije koja donosi presude je neubedljiva i često smešna, posebno kada pokazuje trunku ljudskosti. U tim trenucima, film pokušava da postigne empatiju prema liku, ali to deluje veštački.

Osim toga, film se oslanja na statičnost, sa većinom radnje koja se odvija na ekranu sudije Medoks. Ova statičnost stvara osećaj monotonije i dosade, a gledalac se često oseća kao da samo prati digitalne prozore i informacije umesto da doživljava uzbudljivu naraciju. Konstantno prebacivanje između digitalnih dokumenata i video zapisa ne može nadomestiti nedostatak fizičkog kretanja i emocionalnog angažovanja.

Kao rezultat svega ovoga, „Mercy“ se često doživljava kao jeftin i jadan film, koji ne uspeva da istraži dublje teme koje postavlja. Njegova kritika veštačke inteligencije i njenog uticaja na pravdu ostaje površna, ne nudeći gledateljima ništa novo ili provokativno. U završnim trenucima, film se ne uspeva osloboditi svojih formula i klišea, ostavljajući publiku razočaranom i nezadovoljnom.

Ukratko, „Mercy“ je film koji ima potencijal, ali se na kraju pretvara u zamoran i predvidljiv triler koji ne uspeva da iskoristi svoju tematiku. U svetu u kojem veštačka inteligencija postaje sve prisutnija, ovakva vrsta naracije može biti značajna, ali treba da bude mnogo bolje izvedena kako bi zaintrigirala gledaoce. Nažalost, ovaj film ostavlja više pitanja nego odgovora, upućujući nas na pomisao da možda nijedna veštačka inteligencija ne može nadmašiti ljudsku sposobnost za priču.