Mika Antić, jedan od najpoznatijih srpskih pesnika, rođen je 1932. godine i ostao je upamćen po svom boemskom životu i umetničkom stvaralaštvu. Pre nego što je postao pesnik, Antić je radio različite poslove, uključujući i onaj mornara, a kasnije se zaposlio u lutkarskom pozorištu. U svojoj mladosti, sa samo šesnaest godina, napisao je prve pesme koje su objavljene u časopisu „Mladost“. Njegov život je bio pun neobičnih i zanimljivih događaja, koji bi mogli poslužiti kao inspiracija za filmski scenario.

Jedna od najintrigantnijih priča o Antiću vezana je za njegovu želju da upozna Ivu Andrića, nobelovca i jednog od najcenjenijih pisaca u srpskoj književnosti. Nažalost, Andrić nije bio otvoren za kontakt sa Antićem, verovatno zbog Mikinog boemskog načina života, koji je bio u suprotnosti sa Andrićevim asketskim i urednim stilom. Ova priča, koja se prenosi među ljudima, otkriva složenost odnosa između dva velikana srpske književnosti.

Tokom jednog putovanja u Aranđelovac, Antić je bio u društvu džudista koji su želeli da se sretnu sa Andrićem. Međutim, nobelovac je odbio da se susretne sa njima, što je dodatno produbilo misteriju oko njegovog stava prema Antiću i njegovom načinu života. Ovaj događaj pokazuje koliko su različiti putevi i stilovi života mogli uticati na međusobne odnose umetnika.

Nakon preseljenja iz Pančeva u Novi Sad, Antić je došao praznih ruku, ali je ubrzo našao pomoć u pesniku Mihailu Babinki. Babinka mu je ponudio smeštaj i novčanu pomoć, što je omogućilo Antiću da se posveti pisanju. U znak zahvalnosti, kasnije je nazvao ulicu u kojoj je živeo po Babinki. Ovaj čin odražava duboku zahvalnost i poštovanje koje je Antić imao prema ljudima koji su mu pomogli u teškim trenucima.

Mika Antić je radio kao novinar u listu „Dnevnik“, gde je usavršavao svoje novinarske veštine. Tokom ovog perioda, suočio se sa teškim trenucima u privatnom životu, uključujući razvod od svoje prve žene Bube. Kako bi isplatio bivšu suprugu, unapred je podigao njen deo plate, što ga je dovelo u tešku finansijsku situaciju. U tim teškim trenucima, njegova prijateljica i poznata glumica Mira Banjac pružila mu je podršku i brinula se o njemu. Ova priča o prijateljstvu i solidarnosti ukazuje na važnost međuljudskih veza u umetničkom svetu.

U junu 1986. godine, Antić je preminuo u svom domu u Novom Sadu, na dan kada je dobio Avnojevsku nagradu. Tada je već bio oboleo od raka vilice, što je značilo da više nije mogao da govori. Ova situacija je bila izuzetno teška za pesnika, koji je kroz reči izražavao svoja osećanja i misli. Njegova smrt označila je gubitak jednog od najvažnijih glasova srpske poezije.

Osim pesničkog stvaralaštva, Antić je bio i talentovan slikar. Njegova dela, posebno ciklus slika suncokreta, obeležena su upotrebom posebne metode mešanja boja. Ove slike su postale simbol njegove kreativnosti i umetničkog izraza. Čak su i nakon njegove smrti, ruke mu ostale zlatne od praha koji je koristio, što je stvorilo snažnu simboliku njegovog umetničkog nasleđa.

Na kraju, Antićeva poslednja želja bila je da ga poštede suvišnih konvencija na sahrani. Njegova izjava da želi da se pročita „Besmrtna pesma“ i da niko ne drži govor ukazuje na njegovu želju za jednostavnošću i autentičnošću, koju je tokom života gajio. Njegov sahranjen je bio masovno prisustovan, a više od deset hiljada ljudi došlo je da mu oda poslednju počast, što govori o njegovoj važnosti i uticaju na srpsku kulturu. Mika Antić ostaje upamćen kao pesnik čija reč ima moć i danas.