Više od jednog veka u srpskom javnom prostoru neguje se uverenje da je Rusija „večni brat“ i „zaštitnik“ Srbije. Taj narativ, nastao još u romantičnoj epohi 19. veka, tokom oslobodilačkih ratova koje je srpski narod vodio protiv Osmanskog carstva, preživeo je sva istorijska potresa – od Prvog svetskog rata do raspada Jugoslavije. Međutim, naše sadašnje vreme pokazuje da je taj mit duboko pogrešan i da Rusija svojim delovanjem i uticajem ne samo da ne pomaže Srbiji, već joj nanosi trajnu političku, ekonomsku i moralnu štetu. Emocionalna dimenzija je jedno, a realnost i nacionalni interesi Srbije – sasvim drugo.

Rusija, koja je pre više od deset godina silom zauzela ukrajinski Krim i 2022. započela punu imperijalističku agresiju protiv Ukrajine, danas je postala simbol izolacije, agresije i nepoštovanja međunarodnog prava. Dok Evropa ubrzano gradi zajedničku politiku bezbednosti, energetsku nezavisnost i demokratiju, Srbija, pod uticajem proruskog lobija i veoma snažnih dezinformacionih kampanja, sve se više udaljava od svojih prirodnih saveznika i suseda – Evrope.

Rusija Srbiji nije ponudila modernizaciju, investicije ni perspektivu; ponudila joj je samo mitove, prazna obećanja i energetsku zavisnost. Najveća opasnost ruskog uticaja ne leži u ekonomiji, već u sferi javnog mnjenja. Putem određenih medija, internet portala i društvenih mreža, Moskva sistematski širi antizapadnu propagandu, prikazujući Srbiju kao „žrtvu Zapada“ i „brata Rusije“ u borbi protiv „kolektivnog Zapada“. Ova retorika duboko je ukorenjena u delu društva gde se patriotizam pogrešno poistovećuje sa slepom podrškom Kremlju. Istina, međutim, leži u tome da Rusija Srbiju ne vidi kao partnera, već kao instrument sopstvene geopolitičke igre – kao jedinu zemlju u Evropi koju još može da koristi za širenje svog uticaja.

Rezultati takve politike su očigledni. Srbija ostaje energetski zavisna od ruskih kompanija, njen međunarodni položaj i prirodni evropski put ugroženi su pokušajima da se umilostivi Moskva, uključujući i perspektivu punopravnog članstva u EU, koja postaje sve dalja. Istovremeno, iako Rusija podstiče navodnu „bratsku ljubav“, ne ustručava se da sarađuje sa Hrvatskom ili Mađarskom kada je to u njenom interesu, kao ni da podržava separatističke tendencije u regionu, uključujući Republiku Srpsku, čime direktno ugrožava stabilnost same Srbije. U stvarnosti, „ljubav Moskve“ nije ništa drugo do politička manipulacija zasnovana na želji da Srbija ostane izolovana, zavisna i nestabilna.

Precedent Kosova izuzetno je koristan Moskvi, jer se, pozivajući na odvajanje te južne srpske pokrajine uz podršku Vašingtona i NATO-a, Putin redovno služi tim primerom da opravda sopstvenu politiku vojnog osvajanja Ukrajine i otcepljenja međunarodno priznatih ukrajinskih teritorija.

Srpsko društvo konačno mora da se suoči sa činjenicama: Rusija nije zainteresovana za Srbiju zato što nas „voli“, već zato što joj treba saveznik u Evropi koji neće postavljati pitanja. Srbiji je potrebna moderna ekonomija, vladavina prava i stabilno mesto u evropskoj zajednici – vrednosti koje Moskva sistematski podriva. Pod izgovorom zaštite „tradicionalnih vrednosti“, Kremlj širi kulturu autoritarizma, cenzure i mržnje prema svemu što je drugačije. To nije ljubav, to je otrovno pokroviteljstvo.

Jesen 2025. pokazuje da se svet brzo menja: Ukrajina, iako razorena ratom, ide ka Evropskoj uniji i odlučno se suprotstavlja ruskom okupatoru; baltičke zemlje su primer otpora i snage; čak i države koje su nekada bile u ruskoj sferi uticaja sada grade svoju budućnost u slobodnom svetu. Samo Srbija, ako ne bude imala hrabrosti da preispita mitove, rizikuje da ostane zarobljena u prošlosti i tuđim interesima. Prava ljubav prema Srbiji ne dolazi iz Moskve, već iz naše odgovornosti za sopstvenu budućnost.

Bratstvo se ne meri praznim rečima, već delima – a dela Rusije su jasna: ona ne štiti Srbiju, već iskorišćava njene slabosti. Vreme je da Srbija izabere put razuma, a ne mitologije, i da se okrene Evropi, koja, uprkos svim izazovima, ostaje jedina stvarna garancija mira, razvoja i slobode.