Biljana Blažić, majka Uroša Blažića, koji je 4. maja 2023. godine u Duboni i Malom Orašju izvršio masakr nad osmoro mladih, u emotivnom intervjuu opisuje najteže trenutke svog života. Pre nego što je otišao, Uroš je poljubio Biljanu i rekao ocu da će se vratiti da peku prase i jagnje. Njena se sreća okrenula naglavačke kada je saznala za tragediju prouzrokovanu njegovim postupcima. „Mislila sam da se ubio, ali su ga ujutru našli“, priča ona kroz suze.

Biljana izražava žaljenje za svakom žrtvom i moli se za ozdravljenje onih koje je njen sin povredio, ali se oseća bespovratno poraženo kao roditelj. Od tada su se situacije značajno promenile. Porodice žrtava tvrde da ih Biljana svakodnevno uznemirava prijavama policiji, što ona negira, navodeći da su to lažne optužbe.

Saša Panić, otac dvoje ubijenih, kritikuje Biljanu zbog nedostatka saosećanja i žaljenja za ubijenima. On smatra da bi Biljana trebala snositi deo odgovornosti za zločin svog sina, jer je, prema njegovim rečima, ona znala o oružju i municiji koje su posedovali. „Optužnica bi trebala da se proširi i na Biljanu Blažić kao saučesnika u zločinu“, ističe Panić.

Prema njegovim rečima, Blažići su imali nesrazmerno puno oružja, kao da se pripremaju za rat. On naglašava da je ponašanje Biljane „bahato“ i da dolazi u selo bez obzira na bol roditelja ubijene dece. „Nije svesna da bi mogla da naiđe na roditelje ubijene dece i da bi možda i platila za to“, dodaje.

Biljana, s druge strane, oseća se uništeno i ne može da se nosi sa teretom koji nosi kao majka masovnog ubice. „Moj sin je ubio i mene“, kaže ona, dodajući da ne želi da živi kao osoba koja je odrasla sa ubicom. Vreme je za nju stalo od trenutka kada je saznala za zločin svog sina. „Uništio je sve oko sebe, pretvorivši se u monstruma“, govori kroz jecaje.

Biljana se seća trenutaka pre tragedije kada je sve bilo normalno. Njena porodica je pripremala slavu, a Uroš je delovao kao običan mladić. „Nismo primetili nikakve znake nasilja ili problema kod njega“, objašnjava. „Sve je bilo normalno, a onda se dogodilo nešto nezamislivo.“

Kako vreme prolazi, ona se oseća sve više izolovano, sa stalnim nadzorom policije, izbegavajući kontakt sa porodicama žrtava. Biljana priznaje da je bol svake porodice ubijenih neizmeran i da saoseća s njima, ali se oseća zarobljeno u svom bolu. „Niko ne može da razume ovu muku“, zaključuje ona, dok se bori da pronađe smisao u situaciji koja je zauvek promenila njen život.