Milan Knežević, predsednik Demokratske narodne partije Crne Gore, postavio je provokativno pitanje hrvatskom evroposlaniku Toninu Piculi u kontekstu evropskih integracija. U izjavi za podgoričku Pobjedu, Picula je rekao da se u Evropskoj uniji ne može imati veze sa „četničkim vojvodama“, što je izazvalo Kneževićev odgovor. On je na društvenoj mreži X (ranije Twitter) upitao: „Tonino, momče fino, a može li se s Crnim mambama u Evropu i 300 hiljada prognanih Srba?“

Ova izjava dolazi u trenutku kada se obeležava 30. godišnjica zločinačke vojno-policijske akcije „Oluja“, koja je dovela do masovnog prognanja Srba iz Hrvatske. Knežević je u svom postu priložio fotografiju koju je Picula više puta delio, na kojoj je bio u uniformi sa puškom, što dodatno naglašava tenzije između stavova o prošlosti i budućnosti.

Kneževićev komentar može se shvatiti kao odgovor na komentare o nacionalnim identitetima i istorijskim događajima. Njegovo pitanje ukazuje na to da se postavlja pitanje o tome kako se tretiraju različite etničke grupe u kontekstu evropskih integracija. Ova debata o identitetu i prošlim zločinima često se ponavlja u političkom diskursu u regionu, posebno kada su u pitanju odnosi između Srbije, Hrvatske i Crne Gore.

Tonino Picula, kao evroposlanik, ima odgovornost da zastupa stavove Evropske unije, koja se često bavi pitanjima ljudskih prava i pomirenja u regionu Balkana. Njegove izjave o „četničkim vojvodama“ mogu se shvatiti kao deo šireg narativa o ratovima devedesetih i njihovim posledicama, a Kneževićev odgovor može se posmatrati kao odbrana srpskog identiteta i kritika prema pristupu EU u ovom kontekstu.

Ova situacija ponovo otvara pitanja o tome kako se prošlost može koristiti u savremenoj političkoj retorici i koliko to utiče na odnose među zemljama bivše Jugoslavije. Mnogi analitičari smatraju da se u regionu često koristi retorika koja produbljuje podele umesto da doprinosi pomirenju i saradnji.

U poslednje vreme, političke tenzije u regionu su se povećale, a incidenti poput ovog mogu dodatno zakomplikovati odnose. Iako se Crna Gora trudi da se integriše u EU, ovakvi sukobi i nesporazumi mogu usporiti napredak. U tom smislu, Kneževićev komentar može se shvatiti kao deo šireg narativa koji se bavi pitanjem identiteta, istorijskih trauma i nacionalnih interesa.

Pored toga, važno je napomenuti da se u EU nastoji promovisati dijalog i pomirenje među zemljama članicama i kandidatkinjama. Bez obzira na to, teškoće u međusobnim odnosima i dalje ostaju prisutne, a ovakve izjave dodatno komplikuju situaciju. U tom smislu, Kneževićev istup može biti shvaćen kao poziv na preispitivanje odnosa između prošlosti i evropskih aspiracija.

U zaključku, trenutna situacija u vezi sa izjavama Kneževića i Picule ukazuje na duboke podele koje i dalje postoje u regionu Balkana. Ova pitanja identiteta, pomirenja i evropskih integracija ostaju ključna tema za političke aktere, a kako se situacija bude razvijala, tako će se verovatno i tenzije nastaviti. U ovom kontekstu, važno je nastaviti raditi na izgradnji međusobnog poverenja i razumevanja, kako bi se postigao trajan mir i stabilnost u regionu.