Priča o Andresu Eskobaru je tragična hronika koja osvetljava kompleksnu povezanost između sporta, politike i kriminala u Kolumbiji. Ovaj „fudbalski džentlmen“ platio je najvišu cenu za splet nesrećnih okolnosti u kojima se zatekao, a njegova sudbina ostavlja snažan utisak na sve one koji su pratili njegovu karijeru.

Reprezentacija Kolumbije koja je putovala na Svetsko prvenstvo u SAD 1994. godine smatrana je jednom od favorita, posebno nakon ubedljive pobede nad Argentinom od 5:0 u kvalifikacijama. Međutim, iza te sportske euforije krila se mračna stvarnost. Kolumbija je bila pogođena nasiljem i uticajem narkokartela, a situacija je dodatno eskalirala ubistvom Pabla Eskobara, najozloglašenijeg narko bosa, nekoliko meseci pre početka Mundijala.

Tim predvođen iskusnim Karlosom Valderamom, talentovanim Faustinom Aspirliom i stamenim Andresom Eskobarom imao je velike ambicije. Iako je Eskobar bio oličenje poštenja i nastojao je da se distancira od kriminalnog sveta, povezanosti sa njegovim prijateljem, golmanom Reneom Igita, postavile su ga u nezavidnu situaciju. Igita je bio umešan u skandal kada je završio u zatvoru zbog posredovanja u otmici, što je dodatno uzburkalo atmosferu u timu.

Uprkos problemima, Kolumbijci su se pripremali za Mundijal s velikim nadama. Tokom grupne faze, tim je bio smešten s domaćinom Sjedinjenim Američkim Državama, Rumunijom i Švajcarskom, i činilo se da će proći dalje. Međutim, prvi meč završio je porazom od Rumunije sa 3:1, a tim je bio pod velikim pritiscima.

Kada je stiglo vreme za drugi meč protiv Sjedinjenih Američkih Država, u Pasadeni se dogodila tragična greška. Andres Eskobar je nesrećno skrenuo loptu u sopstvenu mrežu, što je rezultiralo porazom Kolumbije od 2:1. Ovaj kiks označio je kraj snova „trikolora“ o medalji na Svetskom prvenstvu. Nakon eliminacije, Eskobar je odlučio da se vrati u Kolumbiju umesto da putuje u Las Vegas ili Milano, uprkos savetima svojih prijatelja.

Pet dana nakon eliminacije, 2. jula 1994. godine, Eskobar je izašao sa prijateljima u noćni klub. Kada je krenuo prema svojim kolima, upao je u raspravu sa trojicom muškaraca, od kojih su dvojica bili naoružani. Eskobar je upucan šest puta, a svedoci su izjavili da je ubica, nakon svakog hica, uzviknuo „gol“, što ukazuje na to da je ubistvo bilo povezano sa njegovim nesrećnim autogolom.

Iako motivi ubistva nikada nisu u potpunosti razjašnjeni, široko se veruje da je to bila kazna za njegovu grešku na terenu. Sahrana Andres Eskobara okupila je 120.000 ljudi, što svedoči o njegovoj popularnosti i uticaju.

Ubica, Umberto Kastro Munjoz, ubrzo je uhvaćen i potvrdio da je delovao po nalogu Santijaga Golana, koji je navodno ulagao velike sume novca na utakmice Kolumbije tokom Svetskog prvenstva. Munjoz je prvobitno osuđen na 43 godine zatvora, ali je kazna kasnije smanjena, a on je pušten 2005. godine zbog dobrog ponašanja.

Danas, više od dve decenije kasnije, sećanje na Andres Eskobara ostaje snažno. Bivši selektor Kolumbije, Francisko Maturana, negirao je da je Eskobar ubijen zbog fudbalske utakmice, govoreći da je bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme tokom mračnog perioda kolumbijske istorije. Bez obzira na to, priča o Eskobaru ostaje jedna od najtragičnijih u svetu fudbala, podsećajući nas na opasnosti koje su se prelamale kroz njegovu karijeru i život.