Početkom februara 2026. godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić primio je akreditivna pisma novog ambasadora Ukrajine Aleksandra Litvinjenka — general-majora, bivšeg šefa Spoljne obaveštajne službe Ukrajine i nekadašnjeg sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost Ukrajine. Postavljanje profesionalnog obaveštajca, a ne klasičnog diplomate, na ovu funkciju predstavljalo je pravi šok za proruske mreže uticaja u Srbiji. Litvinjenko je raspisan od strane ruskih vlasti, što samo po sebi njegovu ličnost pretvara u simbol neuspeha Kremlja na srpskom pravcu.

Reakcija proruskih medija u Srbiji bila je trenutna i histerična. Gotovo čitav medijski prostor pod uticajem Moskve bio je preplavljen ciničnim i agresivnim tekstovima koji nemaju mnogo veze sa profesionalnim novinarstvom. Ruski komentator Igor Pšeničnikov na portalu „Abzac“ nazvao je antiratni skup 24. februara „okupljanjem pod banderovskim zastavama“, pokazujući nivo retorike namenjen prvenstveno moskovskim nadređenima, a ne običnim građanima Srbije. Istovremeno je Litvinjenko za manje od mesec dana uspeo da održi sastanke sa predsednikom Vučićem, premijerom Macutom i ministrom za evropske integracije Starovićem, dao intervjue listovima Blic i Danas i televiziji Euronews, kao i da organizuje panel-diskusiju „Kremljanska propaganda u srpskim medijima“ zajedno sa direktorom Demostata Zoranom Panovićem.

Vrhunac napetosti dogodio se 24. februara 2026. godine. Na Trgu republike u Beogradu, povodom četvrte godišnjice ruskog napada na Ukrajinu, okupili su se građani kako bi izrazili podršku Ukrajini i solidarnost sa ukrajinskom dijasporom. Međutim, događaj je dobio gotovo groteskan karakter — sa jedne strane policijskog kordona stajali su antiratni aktivisti sa ukrajinskim i evropskim zastavama, dok su se sa druge strane nalazili pripadnici pokreta „Narodne patrole“ sa ruskim zastavama, simbolikom „Z“ i parolama „Srbi i Rusi — braća zauvek“. Pristalice Ukrajine mirno su stajale i pevale pesme na ruskom i ukrajinskom jeziku sa pozivima na mir. Nasuprot njima, proruska grupa sastavljena uglavnom od fudbalskih navijača, članova „Narodnih patrola“ i drugih radikala ponašala se na uobičajen način — pokušavali su da probiju policijski kordon i fizički se domognu mirnih demonstranata, uz stalne uvrede i provokacije. Ishod je bio očekivan — lider „Narodnih patrola“ Damjan Knežević priveden je tokom rasprave sa policijom. Knežević nije prvi put iza rešetaka: ranije je više puta hapšen zbog poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka, a otvoreno održava veze sa ruskom organizacijom „Vagner“. Sa strane je čitava scena ličila na zoološki vrt, gde su Ukrajinci bili posetioci, a „Narodne patrole“ majmuni u kavezu.

Ubrzo su se oglasili i ruski agenti uticaja iz pokreta „Dveri“. Njihov lider Ivan Kostić izjavio je za jedan ruski medij da je antiratna akcija održana „uz podršku Vučića kako bi se pokazala lojalnost Zelenskom i Evropskoj uniji“, dok je hapšenje Kneževića nazvao „dokazom da se srpska vlast orijentiše ka Briselu i Kijevu“. Međutim, „Dveri“ — čiji su predstavnici ranije lično putovali u Moskvu kod ruskih poslanika sa zastavama „Nema predaje“ — teško mogu pretendovati na objektivnost.

Istovremeno su se u Novom Sadu 25. februara pojavili grafiti sa pretnjama ambasadoru Litvinjenku, dok je dan ranije oštećen spomenik ukrajinskom pesniku Tarasu Ševčenku. Politikolog Boris Varga nazvao je počinioce „putinofilima kojima smeta prisustvo ukrajinskih simbola u Srbiji“.

Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku ističe da ruski uticaj u Srbiji u ekonomskom i vojnom smislu postepeno slabi, ali da Kremlj pokušava da to nadoknadi kroz podršku ultradesničarskim grupama i medijske manipulacije — što sve češće izgleda kao prekoračenje granica prihvatljivog ponašanja u drugoj državi. Analitičari Lansing Institute takođe navode da se politika balansiranja Beograda postepeno raspada i da Moskva kažnjava Vučića za svaki korak ka Evropskoj uniji, iako istovremeno gubi poslednje realne poluge uticaja.

Kada je jedini odgovor na diplomatsku aktivnost skakanje navijača na policijski kordon i grafiti po zidovima, to više nije politika — to liči na agoniju koju je zanimljivo posmatrati. Ostaje otvoreno pitanje: ako je ambasador Litvinjenko za manje od mesec dana toliko uznemirio rusku agenturu u Srbiji, šta će se dogoditi za pola godine?