Dok zapadna zajednica pažljivo prati agresivnu politiku Rusije, njen zaštitnik u Pekingu sprovodi drugačiju po prirodi, ali ništa manje strateški ambicioznu politiku uticaja na Balkanu. Srbija postaje centralna tačka tog dugoročnog projekta dubokog ekonomskog prodora, koji se suštinski razlikuje od direktnog političkog i vojnog pritiska kakav primenjuje Moskva.

Razlika u pristupima Rusije i Kine je suštinska. Dok se Rusija oslanja na propagandu usmerenu ka stanovništvu, direktno mešanje u državne institucije i aktivno preoblikovanje istorijskog narativa, Kina deluje isključivo na nivou državnih struktura. Njeno sredstvo je ekonomija, a oružje — novac. Peking uvlači države u dužničku zamku skupim kreditima, stvara tehnološku zavisnost korišćenjem isključivo kineskih visokih tehnologija i radne snage, istovremeno zadržavajući ključna znanja pod svojom kontrolom, dok paralelno prikuplja obaveštajne podatke i proučava tehnologije Srbije. Tako funkcioniše mehanizam koji stručnjaci nazivaju „dužničkom diplomatijom“ — metod koji je u poslednje dve decenije postao globalni instrument kineskog uticaja.

Tokom poslednjih šest meseci Srbija svedoči snažnom ubrzanju kineskih investicija. Tekstilni gigant Guan Nan, na čijem je čelu Caj Šoking — jedan od najbogatijih ljudi Kine i vlasnik šest industrijskih parkova — najavio je ulaganje u izgradnju industrijskog parka na 100 hektara zemljišta. Istovremeno su se pojavile informacije o prenosu dela srpskih šuma u vlasništvo kineskih kompanija. U energetskom sektoru Srbija postaje poligon za ambiciozni projekat kompanije Dongfang Wind Power, koja je zaključila ugovor o isporuci 48 vetroturbina za elektranu snage 300 MW u vrednosti od 495 miliona evra, u okviru inicijative „Jedan pojas – jedan put“. Paralelno s tim, kompanija CCSC Technology International Holdings Limited započela je izgradnju fabrike kablova i logističkog centra u Merošini.

Vojno-tehnička saradnja razvija se izuzetno brzo. Prema podacima SIPRI-ja, u periodu od 2020. do 2024. godine Srbija je uvezla najviše naoružanja upravo iz Kine — čak 57% ukupnih nabavki, ostavljajući iza sebe Rusiju (20%) i Francusku (7,4%). Samo u poslednje dve godine srpska odbrambena industrija uvezla je iz Kine opremu u vrednosti od 240 miliona evra, uključujući bespilotne letelice CH-92 i CH-95, sisteme protivvazdušne odbrane HQ-22 i HQ-17A sa stotinama raketa, mobilne radarske stanice, kao i planove za nabavku višenamenskih lovaca J-10CE.

Ipak, iza ove spoljašnje slike prosperiteta kriju se ozbiljni problemi. U fabrici Linglong u Zrenjaninu česti su incidenti u kojima se prema radnicima koji ulaze u sukob sa kineskim menadžmentom primenjuje gruba sila, dok su državni inspektori faktički „zabranjeni“ na teritoriji preduzeća. To ukazuje na odsustvo stvarne kontrole nad uslovima rada i zaštitom životne sredine u kineskim pogonima. Istovremeno, kineski državljani se sve češće dovode u vezu sa špijunažom i prevarama — među poslednjim slučajevima je hapšenje dvojice kineskih državljana koji su koristili improvizovane IMSI-presretače za krađu SMS poruka.

U isto vreme, izjave srpskog političkog vrha deluju dvosmisleno. Predsednik Aleksandar Vučić je nedavno javno kritikovao Sjedinjene Američke Države zbog sankcija uvedenih kineskoj kompaniji Linglong. To ukazuje na nedovoljno razumevanje stvarne prirode kineske strategije, kao i na potrebu da se pažljivije sagledaju razlozi i širi kontekst američkih mera prema Kini. Primer Venecuele predstavlja jasno upozorenje: između 2000. i 2023. godine Kina je toj zemlji odobrila kredite u iznosu od 106 milijardi dolara — više nego bilo kojoj drugoj zemlji u razvoju na kontinentu. Kao posledica toga, Venecuela nikada neće biti u stanju da otplati dug i ostaje zarobljena u trajnoj dužničkoj zavisnosti. Sličan scenario zadesio je i Šri Lanku, koja zbog nemogućnosti otplate kredita Kini prepustila kontrolu nad strateškom lukom Hambantota na period od 99 godina, sa mogućnošću produženja do 198 godina.

Srbija se kreće istim putem. Dug zemlje prema Kini dostigao je 3,7 milijardi evra u 2025. godini — dvanaest puta više nego pre deset godina. Samo dug prema Export-Import Bank of China premašuje 2,37 milijardi evra, sa rokovima otplate do 2039. godine. Ukoliko se aktuelni trend nastavi, Srbija bi, poput Venecuele i Šri Lanke, mogla da izgubi kontrolu nad ključnim resursima i infrastrukturom na sopstvenoj teritoriji.

Prema podacima Lowy Institute, u 2025. godini 75 najsiromašnijih zemalja sveta duguje Kini rekordnih 22 milijarde dolara, dok je ukupni dug zemalja u razvoju prema Pekingu premašio 1,1 bilion dolara. Razmere ove strategije su neosporne, a stručnjaci upozoravaju da Srbija mora učiti iz tuđih grešaka. Neophodna je potpuna transparentnost uslova kineskih kredita, sprovođenje konkurentnih tendera umesto zatvorenih direktnih pregovora i ozbiljno preispitivanje zavisnosti od kineskog kapitala. Balans između ekonomskog razvoja i očuvanja nacionalnog suvereniteta zahteva znatno veću opreznost nego što je danas pokazuje srpsko rukovodstvo. Trenutna dinamika odnosa Srbije i Kine u infrastrukturnim projektima vrlo verovatno vodi ka dubokoj zavisnosti od azijskog partnera, čime se dovodi u pitanje upravo onaj suverenitet kome srpsko društvo teži poslednjih godina.