Vedrana Rudan je kontroverzna spisateljica i bivša novinarka, poznata po svom brutalno iskrenom stilu i temama koje se često izbegavaju među intelektualcima. U jednoj od svojih poslednjih kolumni, ona je otvoreno kritikovala društvenu i političku atmosferu u Hrvatskoj, posebno se osvrnuvši na nacionalističke ispade, ulogu Crkve i licemerje političke elite. Njene reči, obeležene sarkazmom i besom, odražavaju osećanja mnogih koji se ne usuđuju javno govoriti o ovim temama.

Rudan započinje svoju kolumnu osvrćući se na događaje u Zagrebu, gde je više od pola miliona ljudi prisustvovalo koncertu sa nacionalističkom porukom „Za dom spremno“. Ona ukazuje na to da su mnogi građani Hrvatske osećaju kao beskućnici u sopstvenoj zemlji, dok mali broj ljudi uživa privilegije. Rudan izaziva buđenje svesti o revizionizmu i povratku ustaške simbolike u savremenoj Hrvatskoj, što, kako tvrdi, donosi podršku vlasti i institucija.

Ona se pita da li su ljudi koji su pevali u centru Zagreba zapravo ustaše ili su samo bili ono što im je policija dozvolila da budu. U njenoj analizi, ona razotkriva mehanizme kolektivnog ponašanja, tvrdeći da većina ljudi sledi masu, a ne vlastite ideale. U tom kontekstu, ona kritikuje političku elitu, posebno premijera Andreja Plenkovića, nazivajući ga „anemičnom partizanskom bebom“ i ukazujući na njegovu povezanost sa ustaškim mitraljezom.

Rudan takođe iznosi oštru kritiku prema Katoličkoj crkvi, tvrdeći da je ona izgubila moralni autoritet i postala institucija koja se zanimaju samo za novac i decu. U najšokantnijem delu svoje kolumne, ona pominje slučaj katoličkog sveštenika koji je, kako tvrdi, seksualno iskorišćavao romsku decu i za to plaćao. Ova optužba dodatno naglašava njen stav da Crkva više nije moralna vertikala, već institucija koja je sklona perverziji.

U svom zaključku, Rudan poručuje da Hrvatska nije samo zemlja ustašija, već da u njoj raste „hiljadu cveća“. Ona poziva na preispitivanje stanja u društvu i na promene koje su neophodne da bi se oslobodili „lopovskih njuški“ koje vode zemlju. Njen rad izaziva kontraverze i polarizuje javnost; dok je jedni doživljavaju kao hrabru ženu bez filtera, drugi je smatraju opasnim glasom koji „truje“ narod.

U kontekstu srpske publike, Rudanova predstavlja retku pojavu – Hrvaticu koja se ne boji otvoreno kritikovati ono što se smatra svetinjom u njenoj zemlji, kao što su Franjo Tuđman, Katolička crkva i nacionalni identitet zasnovan na istorijskom revizionizmu. Njeni tekstovi nikada ne ostavljaju ravnodušnim; izazivaju strastvene reakcije, bilo pozitivne ili negativne.

Rudan izaziva i desne i leve, verujuće i agnostike, žene i muškarce. Njena sposobnost da iznese istinu, bez obzira na to koliko ona može biti neprijatna, čini je važnom figurom u savremenom društvu. U svetu gde se često izbegava suočavanje sa neprijatnim istinama, ona se ne boji da iskaže svoje mišljenje, čak i kada ono može izazvati gnev.

Na kraju, jedno je sigurno – Vedrana Rudan nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Njene reči su poziv na akciju i promišljanje, a Balkan, poznat po otporu prema istini, teško će je zaboraviti. Ona predstavlja simbol hrabrosti i iskrenosti u svetu gde su te vrednosti često zanemarene.