Danas je Beograd izgubio jednog od svojih najvoljenijih umetnika, Erola Kadića, istaknutog glumca i reditelja koji je bio dugogodišnji član ansambla Pozorišta Atelje 212. Rođen 19. juna 1955. godine u Zagrebu, Kadić je ostavio neizbrisiv trag u svetu pozorišne umetnosti. Njegova karijera počela je 1980. godine kada je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a samo tri godine kasnije, postao je stalni član Ateljea 212, gde je ostao do odlaska u penziju 2020. godine.

Kadić je često isticao svoju vezu sa Ateljeom 212, govoreći da mu je to „prva kuća“. U razgovoru za medije, rekao je: „Radio sam i u drugim pozorištima, ali sam u Ateljeu od svoje treće godine na fakultetu, tu mi je bila prva uloga.“ Njegova prva pozorišna uloga, koja je ostavila poseban pečat na njegovu karijeru, bila je lik tužnog klovna u predstavi „Korešpodencija“. Profesor Arsenije Jovanović, koji je režirao predstavu, tražio je od studenata da smišljaju likove koji nisu u tekstu. Kadić se setio da igra tužnog klovna koji nudi cveće, ali ga niko ne primećuje, što je dodatno naglasilo njegovu umetničku viziju.

Osim što je bio talentovani glumac, Kadić je takođe bio i uspešan reditelj. U Ateljeu 212 režirao je nekoliko predstava, uključujući „Pijanista“ i „Zabavljač“. Njegov rad u režiji je bio inspirisan željom da se izrazi i ostvari, posebno nakon što je primetio manjak uloga koje mu se nude. Govorio je o tome kako uživa u psihologiji glumaca i stvaranju zajedničke priče na sceni. „Mladi glumci unose neku dobru energiju, nešto novo u glumačkom rukopisu“, rekao je Kadić, naglašavajući značaj međugeneracijske razmene u pozorištu.

Kadić je takođe primetio kako se pozorište tokom godina značajno promenilo. U prošlosti su budžeti bili veći, a kultura je bila „mezimica“. „Mi smo nekada u Ateljeu 212 radili pet premijera godišnje na velikoj sceni i osam na maloj“, rekao je, ističući kako je pozorište bilo živo i dinamično. Ipak, u poslednjim godinama, produkcije su postale skromnije, iako je publike i dalje bilo.

Njegov put u režiju bio je usko povezan sa podrškom kolega, kao što je Mucija Draškića, koji mu je dao inicijativu da se okuša u režiji. Kadić je voleo raditi sa mladim glumcima, smatrajući da oni donose novu energiju i svežinu u glumački svet. Njegova strast prema režiji proizašla je iz manjka uloga, a on je pronašao zadovoljstvo u vođenju ansambla i stvaranju zajedničkog umetničkog dela.

Pored svoje karijere u pozorištu, Kadić je imao i druge strasti, poput kuvarstva. „Ja stvarno volim da kuvam. Kada je plata bila pet maraka, priznao sam da sam godinu dana živeo od kuvanja“, rekao je u jednom intervjuu. Ova ljubav prema kuvanju bila je način na koji se opuštao i izražavao svoju kreativnost van pozorišta.

Nažalost, danas je Erol Kadić preminuo, ostavljajući za sobom bogatstvo umetničkog nasleđa i dubok trag u srcima mnogih. Komemoracija povodom njegove smrti biće održana u Ateljeu 212, a sahrana na Bežanijskom groblju 13. maja u 11:45. Njegova strast za pozorištem i umetnošću, kao i njegov doprinos kulturnoj sceni, nikada neće biti zaboravljeni. Erol Kadić će zauvek ostati u sećanju kao umetnik koji je svojim radom obogatio živote mnogih, kako na sceni, tako i van nje.