Branko Anđić, pisac, prevodilac i novinar, u svojoj novoj knjizi „Da si dobra i Bog bi te imao“ ironično istražuje prirodu porodice, koju smatra osnovnom ćelijom društva, ali i duboko disfunkcionalnom. Anđić ističe kako su porodične vrednosti često iskrivljene i koristi stereotipe da prikaže dvoličnost porodice. On naglašava da, iako se deca smatraju najvećim bogatstvom, stvarnost može biti mnogo komplikovanija, sa sukobima i tenzijama koje se često skrivaju iza zatvorenih vrata.
U knjizi, Anđić se osvrće na popularne filmske narative, poput serijala „Fast and Furious“, gde se, uprkos nasilju i sukobima, na kraju sve vraća porodici. To vidi kao kontradikciju, jer se porodica prikazuje kao izvor ljubavi i podrške, dok istovremeno sadrži složene i često konfliktne odnose.
Pored tema porodice, Anđić ukazuje i na ljudsku svest i njene nedostatke. On veruje da ljudi precenjuju svoju pronicljivost i često ne razumeju ni sebe ni druge. „Baratamo sa pseudoistinama koje su plod naše mašte“, kaže on, naglašavajući da je vera često fikcija koju ljudi doživljavaju kao istinu.
Sa višegodišnjim iskustvom u Južnoj Americi, Anđić primećuje sličnosti između Buenos Ajresa i Beograda, ističući kako ljudi u tim gradovima često žive kroz svoje predstave o životu. Njegovo posmatranje o kreativnosti u Južnoj Americi, posebno u književnosti i arhitekturi, pokazuje da su ova društva bogata imaginacijom i inovacijama.
Humor, prema Anđiću, je važan pokazatelj društvenog duha. On primećuje kako Argentinci lako prepoznaju ironiju, dok su Čileanci precizni, ali bez smisla za šalu, što može otežati komunikaciju između različitih kultura.
Anđić se takođe osvrće na proces prevođenja. On smatra da je kreativnost ključna, jer dobar prevodilac mora preneti ideje, a ne samo reči. Njegov rad na prevodu „Buntovnice sa razlogom“ u saradnji sa Ksenijom Bilbijom bio je poseban izazov. Anđić se ponosi svojim odabirom naslova koji su zahtevali pronalaženje kulturnih pandana u srpskom jeziku, kao što su „Tri tužna tigra“ i „Bestidne noćnice“.
Iako je duboko upoznat sa latinoameričkom književnošću, Anđić navodi da su njegovi glavni uzori severnoamerički autori poput Rejmond Karvera i Džona Čivera. Govoreći o kvalitetu prevoda, on naglašava da knjiga može izgubiti ili dobiti vrednost u prevodu, u zavisnosti od veština prevodioca.
Anđić se takođe osvrće na poslednju knjigu Marija Vargasa Ljose „Burna vremena“, ističući da je to bio dinamičan povratak starog Ljose, ali da je njegov poslednji rad bio preopširan i zahtevao bi intervenciju dobrog prevodioca da bi se poboljšao. Kao primer lošeg prevoda, on navodi roman „Kratki čudesni život Oskara Vaoa“ Džuna Dijasa, čiji je prvi prevod bio toliko loš da čitaoci nisu mogli da razumeju zašto je autor cenjen.
Anđić naglašava da izuzetne knjige nisu samo one koje imaju dobru temu, već i one koje uspevaju da izazovu emocije i ostave utisak na čitaoca. „Dobra knjiga mora da vas potrese, izazove asocijacije i emocije“, zaključuje on.
U svetu književnosti, Anđić najavljuje nove projekte, uključujući zbirku priča Samante Šveblin. Prva priča iz ove zbirke već je spremna za objavljivanje, dok će cela zbirka biti dostupna čim se steknu autorska prava. Anđić nastavlja da istražuje i promoviše bogatstvo književnog izraza, kako kroz svoja dela, tako i kroz prevodilački rad.
