Radmila Savićević, jedna od najznačajnijih srpskih glumica, rođena je 8. februara 1926. godine u Kruševcu. Njena karijera obeležila je srpsku pozorišnu i televizijsku scenu, a njena ličnost i talent ostavili su dubok trag na generacije. U knjizi „Radmila Savićević – prva i poslednja“ mnogi njeni kolege i članovi porodice govore o njenom jedinstvenom duhu i nezaboravnim momentima koje su proveli s njom.

Jedna od anegdota dolazi iz vremena kada se radilo na seriji „Bolji život“. Siniša Pavić, scenarista serije, se seća kako je sa lakoćom prepoznao Radu kao savršenu glumicu za ulogu daktilografkinje, koja je bila potpuna suprotnost drugoj glumici. Iako je Pavić sugerisao da se Rada malo „naruši“ kako bi izgledala kao skromna žena koja životari, ona je odlučila da ostane verna sebi, govoreći: „Lale, ako do sad možda nisi shvatio, ja sam žensko!“ Njena sposobnost da stvori likove sa dubinom i složenošću bila je neosporna, a njena uloga u seriji ostavila je trajan utisak na publiku.

Rada je bila poznata i po svojoj velikodušnosti. Tokom putovanja pozorišta, imala je torbu koja je bila puna hrane za sve članove ansambla. Njeni kolege su često tražili od nje razne grickalice, a ona je uvek imala sve što im je bilo potrebno. „U Radinoj torbi je bilo ljubavi i drugarstva, bilo je poetike, bilo je snage i jednog velikog razumevanja za sve ljude oko nje“, rekla je Mira Banjac.

Njena strastvena priroda i hrabrost često su se ispoljavali kroz njene reči. Na jednoj probi, kada je osetila potrebu da zaštiti svoje dostojanstvo, izgovorila je: „More marš u pičku materinu!“ Ova njena iskrenost i beskompromisnost prema životu i radu bili su inspiracija mnogima oko nje. Slobodan Ćustić naglašava kako je takvo ponašanje bilo gotovo nezamislivo za ženu tog vremena, ali Rada nikada nije dozvolila da je drugi omalovažavaju.

Kada su putovali zajedno, često su se suočavali sa smešnim situacijama. Na jednom putovanju u Istočnu Nemačku, Rada je odbijala da koristi lift zbog svojih strahova, pa su morale pešice da se penju na osamnaesti sprat. „Bukvalno sam plakala od smeha“, priseća se njena koleginica. Njena sposobnost da nađe humor u svakodnevnim situacijama doprinela je njenoj popularnosti.

Rada je, međutim, bila i vrlo ozbiljna kada je bilo potrebno. Kada je došla u Beograd, suočila se sa izazovima kako bi dokazala svoj talenat. Tokom pregovora za seriju „Kamiondžije“, znajući koliko je honorar jedne poznate ličnosti, ona je odbila da potpiše ugovor dok nije dobila istu sumu. Njena hrabrost i samopouzdanje su se isplatili kada su je pozvali da prihvati njen zahtev.

Njena strast prema pozorištu bila je očigledna. Kada se srela s mladim kolegama, često je imala savete za njih, ali je takođe znala da bude stroga. Dragan Vujić se seća svog prvog susreta s njom na čitaćoj probi kada mu je rekla da mora naučiti tekst ili će biti isključen iz projekta. Iako je na prvi pogled delovala zastrašujuće, brzo su shvatili da je Rada zapravo bila velika podrška.

Na kraju, Radmila Savićević ostaje simbol snage, talenta i hrabrosti u svetu umetnosti. Njeni doprinosi pozorištu i televiziji nikada neće biti zaboravljeni, a sećanje na nju živi kroz sve one koji su imali sreću da je poznaju i rade s njom. Njena priča je inspiracija i podsticaj da se nastavi borba za umetnost i istinu u svakom trenutku.