Vojislav Bubiša Simić, istaknuti srpski muzičar, kompozitor i dirigent, preminuo je danas u 102. godini života. Njegova smrt ostavlja veliku prazninu u svetu muzike, s obzirom na to da je bio ključna figura u razvoju džez muzike u Srbiji.

Simić je bio poznat kao nekadašnji predsednik Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja džez muzičara Srbije. Njegov doprinos muzici nije se ograničavao samo na izvođenje, već je uključivao i organizaciju i obrazovanje. Posle Drugog svetskog rata, osnovao je amaterski džez orkestar „Dinamo“, koji se smatra prvim big bendom u Srbiji. Ova inicijativa otvorila je vrata mnogim mladim muzičarima i postavila temelje za budući razvoj džez scene u zemlji.

Od 1953. do 1985. godine, Simić je bio dirigent Džez orkestra RTV Beograd. Tokom svog vođenja ovog orkestra, proputovao je skoro celu Evropu i postigao značajne uspehe, među kojima se ističe osvajanje prve nagrade na džez festivalu u Žuan le Penu u Francuskoj 1960. godine. Ovaj uspeh nije samo doprineo njegovoj ličnoj karijeri, već je i značajno uticao na reputaciju srpske muzike na međunarodnoj sceni.

Osim svog rada sa Džez orkestrom, Simić je bio stalni gost-dirigent u Pozorištu na Terazijama, gde je dirigovao različitim horovima i simfonijskim orkestrima. Njegova sposobnost da poveže različite muzičke stilove i žanrove bila je ključna za njegov uspeh. Pored toga, pisao je stručne članke o muzici, muzičke kritike, ali i putopisne reportaže, čime je dodatno obogatio kulturnu scenu.

Vojislav Bubiša Simić je bio autor mnogih kompozicija različitih žanrova, čime je ostavio neizbrisiv trag u muzici. Kao predsednik Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja džez muzičara, aktivno je radio na unapređenju muzičke scene u zemlji. Njegovo zalaganje nije prošlo nezapaženo, pa je bio nosilac brojnih priznanja, uključujući Orden rada sa zlatnim vencem i Orden Zasluge za narod sa srebrnim zracima. Takođe, bio je dobitnik Zlatnog beočuga grada Beograda, nagrade za životno delo RTV Srbije, kao i nagrade za životno delo džez festivala „Nišvil“ i Oktobarske nagrade grada Beograda.

Tokom svog bogatog života, Simić je objavio i više knjiga, među kojima su „Susreti i sećanja“ (2005), „Veselo putovanje“ (2007) i „Sentimentalno putovanje“ (2011). Ove knjige ne samo da su beležile njegova lična iskustva, već su pružale i uvid u razvoj muzičke scene u Srbiji.

Simićeva smrt označava gubitak jednog od najznačajnijih umetnika u srpskoj muzici. Njegova strast prema muzici, posvećenost i inovacije ostavili su dubok trag u srcima mnogih. Njegov rad i doprinos biće zapamćeni i cenjeni od strane generacija muzičara koji dolaze.

Svet muzike će mu nedostajati, ali njegovo nasleđe živi kroz note koje je ostavio iza sebe i inspiraciju koju je pružao mladim muzičarima. Simićeva sposobnost da spoji različite muzičke stilove i stvara nešto jedinstveno učinila ga je ne samo muzičarom, već i kulturnim ambasadorom Srbije. Njegova životna priča je priča o strasti, kreativnosti i neprekidnoj potrazi za lepotom u muzici.