Serija „Černobilj“ i trenutni sukob između Ukrajine i Rusije ponovo su skrenuli pažnju na katastrofu koja se dogodila 1986. godine. Ova serija je obnovila interesovanje javnosti za nuklearnu i ekološku katastrofu, a strahovi su dodatno pojačani zbog trenutne situacije u Ukrajini. U ovoj atmosferi, novinari moskovskog radija su doneli izveštaj o životu i radu radnika u Černobilju godinu dana nakon nesreće.

U maju 1987. godine, nakon nesreće, novinari su izveštavali o obnovi rada atomske centrale i pokušajima da se objasne uzroci katastrofe. Iako je mnogo toga ostalo nejasno, izveštaji su nedostajali glasovi onih koji su radili u samom reaktoru. Tadašnji dopisnik iz Moskve, Branko Vlahović, je omogućio ekskluzivnu reportažu koju su pripremili Igor Gorjaev i Aleksej Gluhovski, novinari koji su posetili Černobilj.

Prvi utisci novinara o Černobilju bili su šokantni. Okruženje je ličilo na postapokaliptični pejzaž, sa jasno označenim mestima opasnosti zbog radijacije. Na čelu državne komisije za sanaciju posledica nesreće bio je Aleksandar Kovaljenko, koji je pre toga radio kao zamenik direktora centrale. Njegova iskustva su otkrivala koliko je rad u toj oblasti opasan, jer je on pretrpeo 25 rendgenskih pregleda.

Černobilj je udaljen oko 15 kilometara od centrale, a svi stanovnici su evakuisani, ali su se u tom gradu mogli videti radnici koji su dolazili da saniraju posledice nesreće. Na putu do centrale, novinari su prolazili kroz prazna sela koja su ostala napuštena više od godinu dana, dok su radnici obavljali svoj posao. U međuvremenu, dva energo-bloka su ponovo počela da rade, obezbeđujući struju za dva miliona ljudi.

Kada su stigli do centrale, zgrade su bile obeležene u belo-plavim tonovima, dok je crni sarkofag obeležavao mesto katastrofe. Vladimir Ščerbina, glavni stručnjak za radijaciju, istakao je da sarkofag uspešno sprečava izlazak radioaktivne prašine. Tokom njegovog „šetnje“ po krovu sarkofaga, primetio je da je doza radijacije koju je primio bila samo petina od one koju bi radnik u centrali primio tokom cele godine.

Iako se radijacija još uvek oseća, Ščerbina je bio optimističan da će se nivo zagađenja smanjiti kada se završe radovi na čišćenju krova trećeg reaktora. Radnici su se suočavali s dodatnim izazovima, uključujući potrebu za iskopavanjem kontaminiranog tla i drveća.

Trenutno u Černobilju radi oko 3.500 radnika, većinom onih koji su već bili zaposleni u centrali. Radnici provode po pola meseca na poslu, dok druga polovina odmara sa porodicama. Životni uslovi su strogo kontrolisani, a radnici žive u selu Zeleni mis, gde prolaze rigorozne dozimetrijske provere kada dolaze na posao.

U selu su se nalazile komforne kuće s modernim sadržajima. Radnici su imali pristup besplatnim zdravstvenim uslugama i kvalitetnoj hrani. Vladimir Mihajljuk, jedan od radnika, podelio je svoja sećanja na trenutke nakon nesreće, govoreći o panici i zbunjenosti koja je vladala u gradu Pripjatu.

U danima nakon katastrofe, ljudi su se ponašali kao da se ništa nije dogodilo, sve do večernjih sati kada je postalo jasno šta se zapravo desilo. Mihajljuk je bio među srećnicima koji su uspeli da izbegnu teže posledice, dok su porodice dobile novčanu pomoć kako bi se osigurali.

Iako su radnici u Černobilju bolje plaćeni nego drugi, suočavaju se s težim uslovima rada. Na kraju, svi su se složili da je lekcija naučena i da se slična katastrofa ne može ponoviti. Nažalost, mnogi autori prvih dokumentaraca o Černobilju su preminuli, ostavljajući iza sebe tugaljive priče o ovoj tragičnoj epizodi u ljudskoj istoriji.