Predsednik Hrvatske, Zoran Milanović, nedavno je izneo stavove koji su izazvali veliku pažnju, ističući da samo Sjedinjene Američke Države i Rusija imaju dovoljno resursa i energetske samostalnosti da vode rat bez pomoći drugih zemalja. Milanović je naglasio da je skeptičan prema tvrdnjama o ruskoj izolaciji, pozivajući se na podatak da samo 12% svetske populacije živi u zemljama koje su uvele sankcije Rusiji, dok ostatak sveta ostaje neodređen prema ovom pitanju.

Prema njegovim rečima, većina zemalja ne deli stavove zapadnih država koje su nametnule sankcije. On je istakao da se većina ovog dela sveta, uključujući zemlje poput Srbije, Mađarske i Slovenije, suočava sa različitim izazovima i da bi bilo bolje razvijati konstruktivne odnose sa susedima umesto se fokusirati na udaljene države poput Rusije. Milanović je istakao da su mnogi van Evrope opterećeni predrasudama o Zapadu, koji smatraju eksploatatorima i nasilnicima.

Osim toga, Milanović je kritikovao zapadne strategije, rekavši da su „briljantni stratezi Zapada“ zapravo doprineli zbližavanju Rusije i Kine, što je, prema njegovim rečima, dovelo do formiranja saveza između dve države koje su sada postale mnogo bliže nego što su bile ranije. Umesto da izazovu nervozu između Moskve i Pekinga, zapadne države su, kako je rekao, učinile da se Rusija i Kina povežu.

Ove izjave su izazvale brojne reakcije u Hrvatskoj i šire, s obzirom na to da Milanović već dugo kritikuje zapadnu politiku sankcija prema Rusiji. Njegovi komentari dolaze u trenutku kada se međunarodna politika sve više polarizuje, a odnosi između velikih sila postaju napetiji.

U međuvremenu, predstavnik Ukrajine pri UN, Andrej Meljnik, izjavio je da Rusija uspešno održava svoje pozicije u međunarodnim organizacijama i da vešto manipuliše situacijom u UN. Meljnik je nazvao Rusiju „maestralnom“ u kontroli atmosfere unutar UN-a, naglašavajući da ona ostaje aktivna u okviru BRIKS-a, dok se istovremeno suočava sa izazovima na evropskom kontinentu.

Kritike na račun zapadnih politika koje su dovele do ovakve situacije dolaze ne samo iz Hrvatske, već i iz drugih zemalja koje se osećaju marginalizovano u trenutnom geopolitičkom poretku. Milanović, kao jedan od lidera koji otvoreno izražava svoje stavove, postavlja pitanja o budućnosti zapadnog sistema i njegovoj sposobnosti da se nosi sa izazovima koje predstavljaju države poput Rusije i Kine.

U svetlu ovih dešavanja, jasno je da se geopolitička scena menja, a Milanovićev govor može se posmatrati kao deo šire diskusije o ulozi Europe i Zapada u svetu koji se brzo transformiše. Njegove reči možda odražavaju osećanje mnogih lidera u regionu koji su zabrinuti zbog uticaja zapadnih sankcija i strategija na njihove vlastite političke i ekonomske interese.

Kako se situacija razvija, ostaje da se vidi kako će se odnosi između Rusije, Kine i zapadnih država dalje oblikovati, kao i kakav će uticaj to imati na evropske države i njihove strategije u suočavanju s novim izazovima. U svakom slučaju, Milanović je ponovo otvorio važnu temu koja zahteva ozbiljnu analizu i diskusiju među liderima i analitičarima širom sveta.