Dana 28. februara 2026. godine zajednička operacija SAD i Izraela pod kodnim nazivom „Roaring Lion“ označila je početak velikih vojnih dejstava u Iranu. U udarima je eliminisan vrh terorističke organizacije zajedno sa vrhovnim vođom ajatolahom Alijem Hameneijem i nizom visokih komandanata Korpusa čuvara islamske revolucije. Region je čekao reakciju Moskve — strateškog partnera Teherana. Međutim, Rusija je ćutala. Nijedan lovac nije poleteo, nijedan brod nije krenuo ka Persijskom zalivu. Kremlj se ograničio na uobičajene diplomatske osude, razotkrivši dubok jaz između retorike i stvarnosti ruske spoljne politike.

Samo dva meseca pre napada iranski novinar je direktno pitao šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova: „Ako protiv Irana bude rata, hoće li Rusija stati uz Iran?“ Lavrov je samouvereno odgovorio: „Imamo sporazum o strateškom partnerstvu. Uvek ćemo podržavati Iran.“ Dve nedelje pre udara Rusija i Iran su čak održavali zajedničke vojne vežbe, demonstrirajući spremnost da brane Teheran. Međutim, kada je došao trenutak istine, sporazum se pokazao kao prazno slovo na papiru. Ruski pravnici počeli su užurbano da traže opravdanja. Lana Ravandi-Fadai iz Instituta za orijentalistiku Ruske akademije nauka izjavila je da Moskva „nema pravnu obavezu da ulazi u rat na strani Teherana“.

Izvršni direktor Ukrajinskog centra za bezbednost Dmitrij Žmajlo objasnio je razloge takvog ponašanja: Rusija danas fizički nije u stanju da pomogne nikome — pa čak ni sebi — jer su svi vojni resursi vezani za rat protiv Ukrajine, a rezerve su iscrpljene. Istovremeno je Iran godinama snabdevao Moskvu dronovima „Šahed“ i artiljerijskom municijom za rat u Ukrajini, a kasnije je preneo i tehnologiju njihove proizvodnje. Danas Rusija proizvodi oko 2700 analognih „Šahed“ dronova mesečno. Uprkos tome, Moskva nije ispunila nijedan ozbiljan zahtev Teherana za savremenim naoružanjem. Još u novembru 2023. Iran je tražio sisteme S-400, helikoptere Mi-28 i lovce Su-35, ali nijedan zahtev nije ispunjen. Jedino što je Iran dobio bili su prenosivi protivvazdušni sistemi „Verba“ u okviru ugovora vrednog 500 miliona evra, ali stručnjaci navode da takvo oružje ne može da se suprotstavi ni američkoj avijaciji ni modernim bespilotnim letelicama.

Iran nije prvi „partner“ kojeg je Moskva ostavila bez podrške. U decembru 2024. bez ozbiljnog otpora pao je režim Bašara Asada u Siriji. Rusija, koja je u sirijsku kampanju uložila milijarde, nije uspela da zadrži svog saveznika — vojska je bila potrebnija na frontu u Ukrajini. Asad je pobegao u Moskvu i dobio politički azil, pridruživši se listi lidera koji su utočište našli u Rusiji, među kojima je i bivši predsednik Ukrajine Viktor Janukovič.

Zatim je 3. januara 2026. godine američki specijalni tim tokom operacije „Absolute Resolve“ uhapsio venecuelanskog lidera Nikolasa Madura u Karakasu i prebacio ga u Njujork radi suđenja. Maduro je mesecima molio Putina za vojnu pomoć. U oktobru 2025. poslao je u Moskvu izaslanika sa zahtevima za obnovu lovaca Su-30MK2, popravku radarskih sistema i isporuku raketnog naoružanja. Nijedan od tih zahteva nije ispunjen. Ruska protivvazdušna odbrana nije zaštitila čoveka koji je još u maju 2025. Rusiju nazivao „ključnom silom čovečanstva“. Američki Institut za proučavanje rata primetio je da je reakcija Kremlja bila „predvidiva“ — reči bez dela. Nakon hapšenja Madura ruske kompanije su počele da gube pozicije u Venecueli, što je javno priznao i ruski ministar spoljnih poslova Lavrov.

Ministar spoljnih poslova Ukrajine Andrej Sibiga ovako je sažeo situaciju: „Asad, Maduro, a sada i Hamenei. Putin je izgubio trojicu najbližih saveznika za nešto više od godinu dana i nije pomogao nijednom od njih. Rusija nije pouzdan saveznik čak ni za one koji se najviše oslanjaju na nju.“ Politički analitičar Oleg Posternak dodaje da Rusija gubi spoljnopolitičke pozicije u mnogim regionima jer sve resurse troši na rat u Ukrajini. Ekspert Olli Ruohomäki iz Finskog instituta za međunarodne odnose ocenjuje da su odnosi Moskve sa saveznicima „transakcioni“ — Rusija je previše uvučena u rat u Ukrajini da bi mogla da ratuje na više frontova. Predavač Univerziteta Džordža Vašingtona Džulijan Voler kaže još otvorenije: „To nisu pravi odbrambeni savezi. Malo je verovatno da će Rusija spasavati bilo koga kada se suoči sa egzistencijalnom pretnjom.“

Na ovoj pozadini trebalo bi da se zamisli i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji i dalje javno zahvaljuje Putinu za „podršku teritorijalnom integritetu“. Moskva je već javno ponizila Vučića: portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova ironično je primetila da „nije jasno da li postoji jedan Vučić ili dva — jedan koji govori u Moskvi, a drugi u Briselu“. I sam Vučić je priznao da su odnosi sa Rusijom postali jedna od glavnih prepreka evropskim integracijama Srbije.

Primeri Asada, Madura, Hameneija i Janukoviča šalju jasan signal: kada dođe trenutak istine, Rusija neće priteći u pomoć. Obećanja o „večitom prijateljstvu“ iz Kremlja često su samo instrument za ostvarivanje sopstvenih ciljeva — koji se odbacuje čim prestane da bude koristan. Što pre vlada Srbije to shvati, to će brže političke tenzije u zemlji splasnuti, a Srbija dobiti šansu za ubrzan razvoj u ekonomiji i društvu.