Od februara 2022. godine, kada je Rusija započela vojnu invaziju na Ukrajinu, došlo je do značajnog proširenja liste prestupa koje Vladimir Putin smatra neprihvatljivim. Sada se pod ovu kategoriju svrstava svako delo koje se percipira kao pomoć neprijateljskim snagama, što stvara dodatne tenzije unutar političke elite u Rusiji.

Jedan od nedavnih događaja koji je uzburkao političke krugove u Moskvi bio je navodno samoubistvo Romana Starovoita, koji je smenjen sa mesta ministra saobraćaja. Njegova smena usledila je neposredno pre nego što je trebao da bude uhapšen zbog optužbi za korupciju, što je izazvalo veliku uznemirenost među ruskim zvaničnicima. Ovaj incident nije samo izuzetak u postsovjetskoj eri, već ukazuje na drastične promene u funkcionisanju političkog sistema u zemlji.

U trenutnim ratnim okolnostima, zvaničnicima je postalo drastično otežano da se povuku iz politike ili napuste zemlju. Osećaj beznade raste, što se direktno odražava na njihovo ponašanje. U tom kontekstu, vlasti su drastično povećale broj dela koja kvalifikuju kao „neoprostiva“ i za koja se predviđaju stroge kazne. Iako je Putin ranije bio poznat po svojoj ravnodušnosti prema raširenoj korupciji, sada se čini da su se pravila igre promenila.

Pre rata, samo su dva ministra bila osuđena na zatvorsku kaznu. Bivši ministar odbrane Anatolij Serdjukov izbegao je pravdu 2013. godine, dok je ministar ekonomskog razvoja Aleksej Uljukajev 2016. godine uhapšen zbog primanja mita. Uljukajevov slučaj bio je posebno značajan jer je njegov hapšenje bilo rezultat saradnje sa moćnim direktorom naftne kompanije Rosnjeft, Igorom Sečinom.

Tokom rata, pravila su se promenila. Putin je 2024. godine odobrio čistku zvaničnika povezanih sa bivšim ministrom odbrane Sergejem Šojguom, iako je Šojgu do sada uspeo da izbegne optužbe zbog svoje lojalnosti. Roman Starovoit, koji je bio ministar samo godinu dana, suočio se s problemima kada je njegov zamenik uhapšen zbog loše izgradnje odbrambenih utvrđenja u Kurskoj oblasti.

U međuvremenu, pojam „neoprostivih prestupa“ u Rusiji proširen je da obuhvati širok spektar dela, od kritičkih javnih istupa protiv režima, preko loših ekonomskih aktivnosti, do pokušaja prebacivanja kapitala u inostranstvo. Neuspeh u pripremi odbrane u Kurskoj oblasti, što je omogućilo ukrajinskoj vojsci da prodre na rusku teritoriju, smatra se teškim grehom bez oprosta.

Kako se situacija razvijala, braća Rotenberg, koja su bliska Putinu, povukla su se i odlučila da ne štite Starovoita, smatrajući da im je bezbednije distancirati se od njega. Ovakvi slučajevi postaju sve učestaliji, a uticajni pojedinci poput Sergeja Čemezova i Igora Sečina mogli bi se naći u situaciji da se odreknu svojih podređenih kako bi sačuvali svoje pozicije.

Rat je značajno smanjio moć ranije nedodirljivih zvaničnika, a njihovi interesi su zatrpani pritiscima sistema koji se bori za opstanak. Kako se lista „neoprostivih“ prestupa širi, viši zvaničnici postaju sve ranjiviji. Procesi pokrenuti tokom rata mogu dovesti do pada i najuticajnijih ljudi u vrhu vlasti, što dodatno komplikuje situaciju u već nestabilnoj političkoj atmosferi u Rusiji.

U svetlu ovih događaja, postavlja se pitanje kako će se ruski politički pejzaž oblikovati u narednim mesecima, s obzirom na sve veće pritiske koje donosi rat s Ukrajinom i unutrašnji sukobi unutar vlastite elite. Način na koji će se vlasti nositi s korupcijom i sve većim nezadovoljstvom unutar vlastitih redova može imati dalekosežne posledice po političku stabilnost u zemlji.