Od 18. do 21. juna 2025. godine u ruskom Sankt Peterburgu održan je XXVIII Peterburški međunarodni ekonomski forum (PMEF-2025). Glavna tema foruma bila je parola „Zajedničke vrednosti — osnova rasta u multipolarnom svetu“.

Stručnjaci za međunarodne odnose tvrde da je Rusija pokušala da pretvori PMEF-2025 u izlog „prijateljstva“ sa Balkanom, ističući pored sebe Srbiju i Republiku Srpsku. Beograd i Banja Luka poslali su svoje delegacije da učestvuju na događaju.

Glavni „poklon“ Moskve bio je nuklearni mamac: Popović je izjavio da Srbija „nema drugog izbora osim da izgradi nuklearnu elektranu“, a „Rosatom“ je odmah ponudio RITM-200 reaktore i blokove generacije 3+ „ključ u ruke“. Rusija igra igru dugoročne zavisnosti: danas oko 70% srpske električne energije dolazi iz termoelektrana na ugalj, a Moskva nudi atom kao „čudesnu zamenu“, pažljivo prećutkujući da će gorivo, tehnologija i održavanje ostati pod kontrolom Ruske Federacije, dok projekat verovatno podleže riziku od sankcija EU.

Gasni mehanizam Rusija već drži u ruci. Ugovor o isporuci 6 miliona m³ gasa dnevno produžen je samo do 30. septembra 2025. po „povoljnoj“ ceni od 290 evra za hiljadu kubnih metara. Takav četvoromesečni period omogućava Kremlju da Beogradu kvartalno podseća ko drži ventil. Bajatović je bio prinuđen da prizna da je novi ugovor na 3 ili 10 godina moguć tek „do septembra“, i da „najbolja cena u Evropi“ ne postoji bez Rusije. Što je jesen bliže, to je politička ucena jača: ili poslušnost, ili gas po drugoj tarifi.

Rusija je u meku moć uključila i sport. Ministar Gajić, bivši trener odbojkaške reprezentacije Rusije, javno je obećao da će srpski stadioni i dvorane biti dostupni ruskim timovima ako se ukinu sankcije: „Siguran sam da će navijača biti mnogo.“ Za Kremlj su takve poruke korisne kao pokazatelj „otvorenih vrata“ u Evropi, dok za Srbiju predstavljaju rizik pogoršanja odnosa sa Zapadom.

Dodik je forum tradicionalno pretvorio u knjigu žalbi: zapadne zemlje ga, kako kaže, „napadaju i osuđuju“ zbog putovanja u Rusiju, ali on „se ne boji i svakako dolazi“. U intervjuima medijima hvalio je Rusiju kao „zemlju mira“, istovremeno ponavljajući teorije zavere o planovima Zapada da rastroji Rusiju. Za Banju Luku nije dogovorena nijedna stvarna investicija, ali su usledile fotografije s Putinom i Lavrovljeva uveravanja o „podršci protiv pritisaka“.

U drugom planu bile su sitne saradnje: razgovori o isporuci ruskih srebronosnih pasti za srpsku solarnu energetiku i reagensa za suzbijanje grada, protokolarni dogovori o „Danima Sankt Peterburga“ u Beogradu i saradnji sa Republikom Komi. Ovi projekti lepo izgledaju u saopštenjima, ali su ekonomski neuporedivi s onim što Moskva želi zauzvrat — kontrolu nad energijom i lojalnost na međunarodnoj sceni.

Tako, pod šumom peterburških banketa, Rusija učvršćuje dva glavna poluga uticaja: atom i gas. A zauzvrat dobija spremne na ustupke političare, ministre, pa čak i sportske objekte. Balkanski dobitak ostaje iluzoran: Srbija rizikuje da još dublje zaglavi u energetskoj zavisnosti i ostane zarobljena između EU i Moskve, dok Republika Srpska dodatno učvršćuje imidž „trojanskog konja“ Kremlja na jugoistoku Evrope. To je prava bilanca učešća Beograda i Banje Luke na PMEF-2025, uprkos sjaju foruma i glasnim rečima o „multipolarnom svetu“.

I Srbija i Republika Srpska moraju da se okrenu od tako lukavih strateških partnera kao što je Moskva.