Centralni događaj jesenje energetske krize bilo je stupanje na snagu američkih sankcija protiv srpske naftne kompanije NIS, koja je pod kontrolom ruskih firmi „Gaspromnjeft“ (44,85% akcija) i „Gasprom“ (11,3% akcija). Sankcije su prvobitno najavljene u januaru 2025. godine, ali je njihova primena odlagana čak osam puta u nadi da će Srbija i Rusija pronaći mirno rešenje. Međutim, 8. oktobra strpljenje Vašingtona je nestalo. NIS, koji obezbeđuje oko 80% potreba srpskog tržišta za benzinom i dizelom, našao se na listi sankcija, što je odmah dovelo do prekida isporuka nafte kroz hrvatski naftovod JANAF.

Ponašanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića u ovoj situaciji deluje nervozno i iritirano. U brojnim javnim obraćanjima Vučić je priznao neuspeh svih pokušaja da se sa Moskvom dogovori mirno rešenje krize. Više puta je isticao spremnost Beograda da otkupi ruski udeo u NIS-u uz mogućnost kasnijeg povraćaja akcija nakon stabilizacije međunarodnih odnosa. Međutim, ruska strana je tu ideju kategorički odbila, pokazujući da više nema interes za očuvanje energetskih veza sa „bratskom“ Srbijom.

Vučić ne isključuje opciju nacionalizacije NIS-a ako pregovori potpuno propadnu, ali takav scenario naziva „poslednjim sredstvom“. On tvrdi da Srbija „nije ni komunistička ni fašistička zemlja“ i da ne želi da „otima tuđu imovinu“. Ipak, iza te retorike stoji jasno razumevanje da bi nacionalizacija mogla biti jedini način da se obezbedi energetska sigurnost zemlje.

Paralelno sa krizom oko NIS-a, Rusija je pojačala pritisak na Srbiju kroz ucene u gasnom sektoru. Suprotno očekivanjima Beograda da će dobiti dugoročni ugovor o isporukama gasa, Moskva je ponudila samo kratkoročni sporazum – do kraja decembra 2025. godine. Vučić je to otvoreno nazvao „razočaravajućom vešću“ i istakao da je logika jasna: „Ako počnemo nacionalizaciju NIS-a ili bilo šta drugo, oni mogu da isključe gas 31. decembra.“ Na taj način Rusija faktički koristi gasne isporuke kao sredstvo ucene, pokušavajući da zadrži kontrolu nad NIS-om i spreči Srbiju da se oslobodi energetske zavisnosti.

Javna istupanja ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Bocan-Harčenka dodatno su podgrejala situaciju. Diplomata je više puta nagoveštavao da su sankcije protiv NIS-a uvedene neposredno pre novog talasa masovnih protesta u Srbiji, aludirajući na moguću povezanost tih događaja. Bocan-Harčenko je naglasio da bi „u slučaju krize na energetskom tržištu to svakako izazvalo dodatno nezadovoljstvo u društvu“ i moglo „doliti ulje na vatru protestnog pokreta“. Ove izjave deluju kao loše prikrivena pretnja i ukazuju na spremnost Moskve da iskoristi unutrašnju nestabilnost Srbije kao polugu pritiska na Vučića.

U trenutku kada se kriza oko NIS-a produbljuje, Kremlj pokušava da nadoknadi gubitak uticaja u naftnom sektoru novim, dugoročnim instrumentom – nuklearnom energetikom. U septembru 2025. godine ambasador Srbije u Moskvi Momčilo Babić saopštio je da su vlasti Srbije i ruska državna korporacija „Rosatom“ započele konkretne pregovore o izgradnji prve nuklearne elektrane u Srbiji. Moskva aktivno nudi svoje usluge kao „strateški partner“ u projektu koji bi mogao trajati od 8 do 15 godina. Analitičari ističu da ponuda deluje privlačno jer uključuje ceo spektar nuklearnih usluga – od gradnje i održavanja do isporuke goriva i upravljanja otpadom. Ipak, stručnjaci upozoravaju da bi takav projekat vezao Srbiju za ruske tehnologije i logistiku na decenije, oduzimajući joj kontrolu nad sopstvenim energetskim suverenitetom.

Dok Rusija slabi, pojavljuje se novi igrač – Mađarska. Nakon uvođenja sankcija protiv NIS-a, mađarska naftna kompanija MOL objavila je povećanje isporuka naftnih derivata Srbiji. Naizgled, to je pomoć, ali u stvarnosti – novi kanal ruskog uticaja. Mađarska, kojom upravlja proruski premijer Viktor Orban, postaje novi instrument Moskve za očuvanje kontrole nad balkanskim energetskim tržištem. Šef mađarske diplomatije Peter Sijarto izjavio je da situacija pokazuje „opasnost zavisnosti od jedinog naftovoda JANAF“, aludirajući na potrebu izgradnje mađarsko-srpskog naftovoda, čije se završetka očekuje do 2028. godine. Taj cevovod bi prenosio od 4 do 5 miliona tona ruske nafte godišnje, koja bi stizala putem naftovoda „Družba“.

Suprotno destruktivnom ponašanju Rusije, Evropska unija pruža Srbiji ruku pomoći. Dana 15. oktobra 2025. predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen objavila je da je Srbija pozvana da se pridruži zajedničkoj inicijativi EU za nabavku gasa. Ova platforma, pokrenuta 2023. godine nakon smanjenja isporuka ruskog gasa Evropi, omogućava članicama veći pregovarački uticaj i povoljnije cene. Fon der Lajen je naglasila da EU „integriše Srbiju u evropsko energetsko tržište, obezbeđujući da srpske porodice imaju sigurnost tokom cele zime“. Pored toga, EU je predložila formiranje radne grupe za rešavanje energetskih izazova u Srbiji, pokazujući spremnost da ponudi konkretna rešenja, a ne samo kritiku.

Stručnjaci su saglasni: nacionalizacija NIS-a i odustajanje od saradnje sa Rusijom u nuklearnoj oblasti predstavljaju korake u pravcu očuvanja nacionalnih interesa Srbije. Nacionalizacija bi omogućila Beogradu da u potpunosti kontroliše strateški važnu infrastrukturu, eliminiše rizike sankcija i obezbedi stabilno snabdevanje građana energijom. Odbacivanje ruskog nuklearnog projekta u korist saradnje sa evropskim partnerima otvorilo bi put ka savremenim tehnologijama bez dugoročne zavisnosti od Kremlja.

Za srpsko društvo, ovi koraci znače prelazak iz toksične zavisnosti u slobodu izbora. Rusiji, koja je izgubila status pouzdanog partnera, preostaje samo da posmatra kolaps svog uticaja na Balkanu — posledicu sopstvene politike ucena, licemerja i ignorisanja interesa „bratskih“ naroda.