Mnogi vozači veruju da ih kamere za nadzor brzine prate već sa nekoliko stotina metara udaljenosti, ali istina je znatno drugačija. Iako su kućišta kamera često vidljiva iz daleka, sami uređaji ne snimaju neprekidno i nemaju neograničen domet. Pitanje sa koje udaljenosti fiksna kamera može da zabeleži prekršaj često zanima vozače, naročito one koji svakodnevno prolaze pored stacionarnih kamera. U praksi, domet ovih uređaja jasno je određen njihovim tehničkim mogućnostima i daleko je manji nego što se obično pretpostavlja.

Najčešće korišćene fiksne kamere za merenje brzine, poput modela GATSO RT4, imaju maksimalni domet merenja do oko 100 metara. U tom prostoru kamera može precizno da izmeri brzinu vozila, napravi jasnu fotografiju i zabeleži registarsku tablicu. Merenje obično počinje tek kada se vozilo približi na desetak metara, što znači da kamera ne pokriva celu deonicu puta, već samo tačno određenu zonu.

Važno je naglasiti da kamera ne snima vozila koja joj se približavaju sa velike udaljenosti. Iako vozač može rano da uoči kućište pored puta, sistem se aktivira isključivo kada vozilo uđe u zonu u kojoj su preciznost merenja i kvalitet snimka dovoljni za pokretanje prekršajnog postupka. Zbog toga tvrdnje da fiksne kamere beleže prekršaje sa nekoliko stotina metara, pa čak i kilometara, nisu tačne kada je reč o stacionarnim uređajima koji se najčešće koriste u saobraćaju. Takav domet moguć je kod policijskih radara ili laserskih uređaja u mobilnim kontrolama, ali ne i kod klasičnih kamera smeštenih u fiksna kućišta.

Znak koji upozorava na prisustvo kamere za kontrolu brzine ima za cilj da obavesti vozače da ulaze u zonu nadzora. Ipak, razdaljina između znaka i same kamere nije zakonski precizno određena. U praksi ne postoji jedinstveno pravilo koje propisuje koliko metara pre kamere mora da se postavi upozorenje. Ta udaljenost zavisi od vrste puta, ograničenja brzine i opštih uslova na saobraćajnici, pa se znak postavlja procenom nadležnih službi nakon instaliranja kamere.

Svaka kamera ima svoje specifične karakteristike i domet, a vozači bi trebali biti svesni da ne postoji univerzalna pravila koja se mogu primeniti na sve situacije. Na primer, dok fiksne kamere jasno imaju ograničen domet, mobilni radari mogu da snimaju sa znatno većih udaljenosti, što vozači često zaboravljaju. Time se dodatno komplikuje situacija na putevima, jer se vozači često opuštaju misleći da su izvan dometa stacionarnih kamera, dok su mobilni uređaji u stanju da zabeleže prekršaje sa daljine.

U svetlu ovih informacija, važno je da vozači budu oprezni i poštuju saobraćajne propise bez obzira na to koliko su daleko od vidljive kamere. Svaka vožnja bi trebala biti odgovorna, a prekršaji se mogu brzo pretvoriti u kazne koje mogu značajno uticati na vozačevu reputaciju i finansije.

U zaključku, vozači bi trebali znati da fiksne kamere za merenje brzine ne beleže prekršaje sa velike udaljenosti kao što se često misli. Domet ovih uređaja je ograničen i zavisi od njihove konstrukcije i postavke. Uvek je najbolje pridržavati se saobraćajnih pravila i obratiti pažnju na znakove upozorenja, jer je sigurnost na putu prioritet. Uvek je bolje biti siguran nego zažaliti zbog prekršaja koji se može izbeći poštovanjem pravila.