Vladimir Kecmanović, otac dečaka koji je izvršio masakr u osnovnoj školi „Ribnikar“, ponovo je izazvao veliku pažnju svojim izjavama tokom suđenja povodom tužbe ranjene nastavnice Tatjane Stevanović. U izlaganju je istakao da je njegov sin najviše vremena provodio u školi, te da su nastavnici i školski psiholog trebali da primete promene u njegovom ponašanju pre nego što su to učinili roditelji. Kecmanović je svoju odgovornost kao roditelja stavio u drugi plan, što je izazvalo reakcije stručnjaka, posebno psihologa.

Psiholog Snežana Repac komentarisala je Kecmanovićevo ponašanje, naglasivši da se čini kao da on emocionalno izbegava svog sina i da njihov odnos nije zdrav. Prema njenim rečima, postoje znaci razočaranosti i odsustva emotivne povezanosti, što može ukazivati na loš odnos između oca i sina. Repac je takođe istakla da nije moguće da škola preuzme potpunu odgovornost za ponašanje učenika, posebno kada se uzme u obzir da su deca sve manje pod uticajem roditeljskog vaspitanja.

Tokom suđenja, Kecmanović je tvrdio da je njegova porodica bila zapostavljena, ističući da je najmanje vremena provodio sa svojim sinom. Ovo je dodatno pojačalo stav psihologa da nedostatak provedenog vremena sa roditeljima može imati ozbiljne posledice na emocionalni razvoj deteta. Repac je upozorila da nije dovoljno obezbediti deci materijalne stvari, već je potrebna i emocionalna podrška i ljubav.

Osim toga, psiholog je naglasila uticaj društvenih mreža na današnju decu, sugerišući da su oni izloženi različitim pritiscima koji mogu uticati na njihovo ponašanje. Kecmanović je, prema njenim rečima, očigledno svu krivicu svalio na školu, ne priznajući da je kao roditelj imao ulogu u vaspitanju svog sina. Repac je primetila da se čini da Kecmanović ne može da prihvati krivicu, što može biti znak njegovog ličnog gubitka i šoka zbog događaja.

Takođe, Repac je ukazala na to da Kecmanović, gotovo dve godine nakon tragedije, još uvek ne preuzima odgovornost, što može biti neobično i zabrinjavajuće. Čini se da se u njegovoj percepciji dogodila promena, gde se on oseća kao oštećen strana, umesto da preuzme odgovornost za ulogu roditelja u životu svog sina.

Ova situacija ponovo otvara važna pitanja o ulozi roditelja u vaspitanju dece, kao i o odgovornosti škola i društva u celini. Kecmanovićeve izjave dovode do šireg promišljanja o tome kako se problemi u porodici mogu manifestovati kroz ponašanje dece i zašto je važno da roditelji budu aktivno uključeni u živote svoje dece.