Željko Vukmirica, istaknuta ličnost u hrvatskom pozorištu i filmu, preminuo je u 72. godini, ostavljajući značajan trag u umetnosti u svojoj domovini. Rođen u Zagrebu 1953. godine, Vukmirica je diplomirao na Akademiji dramskih umetnosti 1976. godine. Njegova karijera obuhvatala je širok spektar aktivnosti, od pozorišnih performansa do filmskih i televizijskih uloga, kao i obrazovanja novih generacija umetnika.
Nakon završetka studija, pridružio se Teatru ITD, gde je postao deo pozorišne radionice „Pozdravi“, koju je osnovao zajedno sa Ivicom Bobanom, poznatim po svom radu u fizičkom pozorištu u Moskvi. Njegova strast prema nastupu odvela ga je u Pariz, gde je usavršavao svoj zanat pod vođstvom Marija Gonzalesa na Akademiji dramskih umetnosti. Ova međunarodna iskustva oblikovala su njegov umetnički izraz i omogućila mu da razvije jedinstveni stil.
Tokom svoje blistave karijere, Vukmirica je imao priliku da nastupa uz međunarodno priznatih umetnike pozorišta kao što su Peter Brook, Eugenio Barba, Jerzy Grotowski, Jacques Lecoq, Theatre du Soleil i Cecily Berry. Njegovo znanje se takođe proteže i na akademsku oblast; počeo je da predaje na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, a kasnije je osnovao Glumačku školu pri Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu. Njegov doprinos Dramskom kazalištu Gavella u Zagrebu dodatno je pokazao njegovu svestranost, gde je nastupao u delima poznatih dramatičara uključujući Šekspira, Čehova, Horvata, Milera i Stoparda.
Vukmiricina karijera na televiziji i u filmu je bila veoma plodna. Učestvovao je u produkciji više od 200 televizijskih emisija i dugometražnih filmova. Njegove uloge u popularnim hrvatskim serijama kao što su „Larin izbor“, „Bitange i princeze“, „Libertas“, „Zagorka“ i „Servantes“ iz „Malog mista“ učinile su ga poznatim imenom. Međutim, posebno je značajno što je igrao u „Rosencrantz and Guildenstern Are Dead“ Toma Stoparda, deleći ekran sa holivudskim zvezdama Richardom Dreyfussom, Garyjem Oldmanom i Timom Rothom. Pored toga, bio je ko-producent filma „Nausicaä“, koji je nominovan za Oskara 1996. godine.
U ličnim refleksijama, Vukmirica je govorio o izazovima s kojima se suočavao tokom svog života. U intervjuu za 24sata 2018. godine, otvoreno je pričao o promenama koje je doživeo nakon što je pretrpeo moždani udar. Ova lična borba osvetlila je njegovu otpornost i strast prema izvođačkim umetnostima, čak i u suočavanju sa teškoćama. Njegova sposobnost da prevaziđe izazove i nastavi sa radom u umetnosti bila je inspiracija mnogima.
Željko Vukmirica ostavlja za sobom bogato nasleđe koje će sigurno živeti kroz njegov doprinos hrvatskom pozorištu i filmu. Njegova posvećenost umetnosti, kao i njegov rad sa mladim glumcima, inspirišu buduće generacije umetnika. U svetu umetnosti, gde su strast i trud ključni, Vukmirica je bio pravi primer posvećenosti i ljubavi prema pozorištu.
Na kraju, život i rad Željka Vukmirice su osvetlili važnost umetnosti u društvu. Njegova sposobnost da poveže različite umetničke forme i da inspiriše druge kroz svoje delo ostavlja dubok trag u srcima i umovima mnogih. Uvek će biti zapamćen kao umetnik koji je doprinosio razvoju hrvatske kulture i umetnosti, ostavljajući neizbrisiv pečat u istoriji pozorišta i filma.
