Na današnji dan, pre 102 godine, u selu Gornja Crnuća kod Gornjeg Milanovca, rođen je Milosav Mija Aleksić, jedan od najvećih glumaca domaće kinematografije i pozorišta. Njegova karijera i život obeleženi su brojnim usponima, ali i teškim trenucima koji su oblikovali njegov karakter i stvaralaštvo.

Sa deset godina, Mija se preselio sa roditeljima Velimirom i Sinđom, i sestrom u Kragujevac, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Njegova ljubav prema glumi počela je još u ranoj mladosti; već kao četrnaestogodišnjak nastupao je u amaterskim predstavama, ne sluteći da će postati legenda srpske komedije i pozorišta.

Međutim, njegovo bezbrižno detinjstvo prekinuo je Drugi svetski rat i nemačka okupacija. 21. oktobra 1941. godine, u Šumaricama kod Kragujevca, dogodio se jedan od najstrašnijih zločina u istoriji Srbije, kada su nacisti streljali 3.000 ljudi, među kojima i 300 đaka. Ovaj događaj je duboko potresao srpsku javnost, a pesnikinja Desanka Maksimović je o njemu napisala stihove u svojoj čuvenoj „Krvavoj bajci“.

Mija, tada učenik Druge muške gimnazije, našao se među đacima koji su odvedeni na streljanje. Njegovo preživljavanje tog dana bilo je čudo, jer je odmazda zaustavljena u trenutku kada je došao red na njegovu grupu. Nacisti su „ispunili kvotu“ i Mija je pušten kući.

U intervjuu iz 1970. godine, Aleksić je opisao te strašne trenutke. Seća se kako je tog dana, dok je razmišljao o matematici, pomislio da će preživeti još samo 24 sata. Njegova majka je tog jutra otišla po hleb, a otac je razmišljao o ratu. Kada su nemački vojnici upali u školu i počeli da sakupljaju đake, Mija je istrčao napolje uprkos molbama roditelja. Njegova profesorka je pokušala da zaštiti učenike, ali je bila odgurnuta.

U tom trenutku, Mija se suočio sa strahom od smrti. Seća se praznine i bola, a u njegovoj glavi su prolazile slike iz detinjstva. Čuo je pucnjeve i shvatio šta ga čeka. Na kraju, večer 21. oktobra donela je oslobođenje – deo đaka, uključujući Miju, mogao je da se vrati kući. Njegovi roditelji su ga jedva prepoznali, misleći da sanjaju, jer su već dobili vest o njegovoj smrti.

Kada se vratio, Mija je bio slomljen od bola, jer je saznao da su mnogi njegovi prijatelji poginuli. Njegova majka je nabrajala imena drugova koji nisu preživeli, a Mija je jecao, osećajući duboku krivicu što je ostao živ. Ova trauma ga je pratila kroz ceo život, ali Mija Aleksić je uspeo da je pretvori u umetnost.

Iako su ga te strašne uspomene pratile, Mija Aleksić je generacijama ostao poznat kao vedar i duhovit čovek, jedan od najvećih komičara jugoslovenskog glumišta. Njegov talent je bio neosporan, a uloge koje je tumačio zabavljale su milione gledalaca. Iza osmijeha i šala, nosio je sećanje na mračne dane svog detinjstva, sećanje koje ga nikada nije napustilo.

Mija Aleksić ostaje simbol snage ljudskog duha i sposobnosti da se prežive najteži trenuci. Njegova priča je podsećanje na važnost umetnosti u suočavanju sa traumama i izazovima života. Njegov doprinos kulturi i pozorištu biće zauvek zapamćen, a njegov duh će živeti kroz dela koja je ostavio iza sebe.