Turska, koja već godinama ulaže u sopstvenu odbrambenu industriju, sada se okreće i međunarodnoj saradnji. Prema informacijama iz turskih medija, Ankara pravi iskorake koji bi mogli da označe ulazak u nuklearni program u saradnji sa Pakistanom. Ova informacija dolazi usred sve većih napora Turske da unapredi svoje vojne kapacitete, a posebno u svetlu nedavnih događaja.

Turski ministar odbrane nedavno je posetio Pakistan, gde su potpisani važni sporazumi o razvoju strateških vojnih industrija, uključujući projekte vezane za nuklearne kapacitete. Ova vest izazvala je iznenađenje među američkim zvaničnicima, s obzirom na to da bi realizacija Erdoganovog plana mogla drastično promeniti ravnotežu snaga u regionu.

Ako bi Turska zaista došla do nuklearnog oružja, posledice po regionalne odnose bile bi izuzetno ozbiljne. Izrael, Grčka, Kipar i Egipat mogli bi se suočiti sa novim, nepredvidivim pretnjama, dok bi Ankara stekla stratešku prednost kakvu do sada nije imala. Turski analitičar Jusuf Katipoglu istakao je da sporazumi sa Pakistanom otvaraju mogućnosti ne samo za konvencionalnu odbrambenu saradnju, već i za zajednički razvoj nuklearnih kapaciteta.

Jedan od ključnih projekata je izgradnja nuklearne elektrane u Akuu, koja se realizuje u saradnji sa Rusijom i trebala bi da bude puštena u rad do decembra 2025. godine. Ova elektrana se nalazi na samo 120 kilometara od američke baze Inčirlik, što dodatno povećava stratešku važnost projekta. Katipoglu sugeriše da lokacija Akuu može biti odabrana s obzirom na mogućnost da se taj objekat koristi kao osnova za razvoj vojno-nuklearnih kapaciteta.

Pored toga, pojavila se informacija o razvoju fisione bombe pod nazivom „Gazap“ (Gnev), koja bi mogla biti jednako moćna, a možda čak i snažnija od klasičnih nuklearnih bombi. Ova bomba, koja teži 970 kg, biće najmoćnije nenuklearno oružje u turskom arsenalu do sada. Navodi se da je „Gnev“ prošao tajna testiranja i da je Turska dostigla naprednu fazu u njegovom razvoju. Iako nema zvaničnih potvrda ovih tvrdnji, činjenica da dolaze iz krugova bliskih vlasti sugeriše ozbiljnost turskih namera.

Katipoglu je pozvao arapske i zalivske zemlje da se pridruže strateškom savezu sa Turskom, naglašavajući da „niko nije bezbedan“ i da potencijalne mete mogu biti različite države, od Katara do Turske. Ovaj diskurs odražava širu logiku koju Ankara gradi poslednjih godina, a to je povratak ideji obnavljanja osmanskog geopolitičkog prostora. Bez obzira na to da li se radi o simbolici ili realnoj strategiji, jasno je da Erdogan koristi nuklearni narativ kao sredstvo političkog pritiska i pregovarački adut u odnosima sa SAD, NATO-om i regionalnim protivnicima.

Ako se potvrdite informacije o tursko-pakistanskom nuklearnom sporazumu, svet bi se suočio sa novom nuklearnom silom u regionu već opterećenom krizama. Za Vašington i NATO, ovo bi predstavljalo neočekivan izazov, dok bi za zemlje Istočnog Mediterana, Bliskog Istoka i Balkana posledice mogle biti katastrofalne. Erdoganov plan da Tursku uvede u nuklearni klub više nije samo daleka ideja, već scenario koji može u potpunosti promeniti geopolitičku sliku regiona.

U svetlu ovih informacija, međunarodna zajednica pažljivo prati razvoj situacije, s obzirom na to da bi Turska, kao nova nuklearna sila, mogla značajno da utiče na globalnu bezbednost i stabilnost. S obzirom na sve veće napetosti u regionu, naročito između Turske i njenih suseda, ovakvi potezi bi mogli dovesti do novih sukoba i nestabilnosti.