Kraj rata označiće početak trke za obezbeđivanje mira i omogućavanje evropskim državama da same oblikuju svoju budućnost. Kada se lideri G7 okupe u Evijanu 17. juna, zajedno sa predsednikom Ukrajine Volodimirom Zelenskim, suočiće se sa strateškim okruženjem koje se znatno promenilo u odnosu na prethodnu godinu. Sredinom 2025. godine, transatlantski konsenzus bio je obeležen mračnom idejom da je Rusija uhvaćena u održivom ratu iscrpljivanja, dok su vreme i brojnost radili u korist Kremlja. Međutim, ta pretpostavka se danas ruši, kako navode analitičari Maksim Beznosiuk i Vilijam Dikson.

Generalni sekretar NATO-a, Mark Rute, nedavno je potvrdio da Kijev napreduje na bojištu, što odražava širu realnost da se vojna mašinerija Vladimira Putina suočava sa ozbiljnim strukturnim problemima. Procene Instituta za proučavanje rata ukazuju na to da se tok sukoba može preokrenuti protiv Kremlja. Tokom maja, Ukrajina je po prvi put od 2023. godine zauzela više teritorije nego što je izgubila.

Iako su požari u rafinerijama u Sankt Peterburgu delovali simbolično, poruka je jasna – Rusija ne pobeđuje, a trenutni vojni uspeh se čini dalekim. Kremlj gubi ljudstvo brže nego što može da ga nadoknadi, a kontrola nad Crnim morem je izgubljena. Kijev uspeva da napada ciljeve duboko unutar Rusije, uključujući rafinerije i vojnu infrastrukturu.

U zapadnim političkim krugovima, narativ se tiho menja, prelazeći sa pitanja preživljavanja Ukrajine na razmatranje kako Kijev i njegovi saveznici mogu da počnu da pobedjuju. Tokom prethodnih godina, centralno pitanje je bilo da li Ukrajina može da preživi. Sada se postavljaju teža pitanja: šta se dešava ako Rusija izgubi i može li Evropa da se usaglasi o jedinstvenoj politici za postratnu budućnost.

Moguće opcije za Putina su eskalacija sukoba, pregovaranje iz pozicije slabosti ili čak njegova smena. Svaki od ovih scenarija donosi različite izazove i pritiske. Zato bi samit G7 trebao da bude trenutak za razmišljanje o budućnosti i mogućim rešenjima, umesto da se fokusira isključivo na održavanje rata.

Koalicija koja je podržavala Ukrajinu tokom rata imala je zajednički cilj – sprečiti pobedu Rusije. Međutim, šta bi se desilo nakon rata nikada nije konkretno dogovoreno, a takav dogovor bi razotkrio nesuglasice među evropskim liderima. Za zemlje na prvoj liniji, kao što su Poljska i baltičke države, odgovor je jasan: obuzdavanje. Zapadna Evropa, poput Francuske i Nemačke, ima svoje strateške brige, s obzirom na to da bi trajno izolovana i neprijateljska Moskva predstavljala dugoročnu opasnost.

Ove razlike su ključne za pitanje može li Evropa postati koherentna strateška celina koja će moći da definira sopstvenu bezbednost. Pre nego što rat završi, ova pitanja moraju biti rešena. Obuzdavanje Rusije podrazumeva jačanje istočnog krila NATO-a, aktivnu odbranu od ruskog „sivog rata“ i nastavak vojne podrške Ukrajini.

Ekonomski aspekt obuzdavanja je jasan: postoji konsenzus da Rusija mora odgovarati za razaranja u Ukrajini, koja su procenjena na više od 588 milijardi dolara. Potpuna obnova Ukrajine mora biti prvi element posleratnog poretka, uz finansiranje iz zamrznute ruske imovine gde je to pravno moguće.

Međutim, ambiciozni pristup zemalja na prvoj liniji nosi rizik od fragmentacije Evrope. Umesto pasivnog čekanja na promene u Kremlju, Evropa mora aktivno da oblikuje posleratni poredak. Takođe, moraju postojati jasni podsticaji za Rusiju da se okrene mirnom putu.

Ova ideja, iako može izgledati naivno, predstavlja bolju opciju od trajne konfrontacije. Donald Tramp bi mogao biti ključni saveznik u pokretanju ovog procesa, jer bi razdvajanje Rusije i Kine služilo američkoj strategiji.

Evropa mora izbeći greške iz prošlosti i pomoći Ukrajini da se obnovi, dok istovremeno postavlja temelje za mirnu budućnost koja uključuje Rusiju. Ovi zadaci su veliki, ali nagrada je još veća – transformisani kontinent.