U nekoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu, stihovi Desanke Maksimović o četi đaka mučenički stradalih 1941. godine u Kragujevcu odzvanjaju bolno i danas, podsećajući na tragediju koja se odigrala u OŠ „Vladislav Ribnikar“ 3. maja 2023. godine, kada su ponovno u jednom danu ugašeni nevini dečji životi. Tog jutra, oko 8:40 časova, učenik sedmog razreda, naoružan očevim pištoljem, ušao je u školu s namerom da izvrši napad.

Prema podacima iz istrage, dečak je planirao ovaj čin nedeljama unapred. Napravio je spisak osoba koje namerava da ubije, kao i crtež škole sa taktičkim rasporedom. Prva žrtva bio je školski čuvar Dragan Vlahović, kojeg je ubica upucao na ulazu. Nakon njega, otvorio je vatru na dve dežurne učenice, Anu Božović i Bojanu Asović, koje su poginule na licu mesta. U hodniku je usmrtio i Sofiju Negić, koja je pokušala da pobegne, a potom se uputio ka učionici svog razreda, gde je otvorio vatru na učenike i nastavnicu.

Među ubijenima su bile i učenice Mara Anđelković, Andrija Čikić, Ema Kobiljski, Adriana Dukić i Katarina Martinović, koja je preminula nekoliko sati kasnije. Angelina Aćimović podlegla je povredama 12 dana kasnije. Pored njih, više učenika i nastavnika je ranjeno.

Napadač se, nakon što je izvršio zločin, samoinicijativno predao policiji. Njegov čin šokirao je javnost i pokrenuo talas pitanja o tome kako je dete od 13 godina moglo da izvrši ovakav zločin, kako je oružje bilo dostupno i gde su zakazale institucije. Zbog toga što nije navršio 14 godina, dečak nije krivično odgovarao po zakonima Republike Srbije i smešten je u specijalnu psihijatrijsku ustanovu.

Njegov otac, Vladimir Kecmanović, osuđen je na 14 godina i šest meseci zatvora zbog omogućavanja izvršenja teškog dela protiv opšte bezbednosti i nedozvoljenog držanja oružja. Majka, Miljana Kecmanović, osuđena je na tri godine zatvora za zanemarivanje i zlostavljanje deteta.

Škola „Vladislav Ribnikar“ više ne funkcioniše kao nekada; neki roditelji su prebacili decu, a đaci iz razreda VII/2 se više nisu vratili u učionicu. Zidovi hodnika na Vračaru ostali su obeleženi crtežima, porukama, cvećem i svećama. Tišina koja danas vlada u zgradi nekadašnje osnovne škole više nije tišina znanja, već tišina žalosti.

U godini nakon tragedije, Srbija se još uvek pita kako je moguće da je izgubljeno toliko mladih života u jednoj školi za samo nekoliko minuta, i da nijedan sistemski mehanizam nije reagovao na vreme. U znak sećanja, 3. maj je postao dan tišine, tihe tuge i nepreglednog bola.