Nedavno objavljeni transkripti razgovora između američkog predsednika Džordža V. Buša i ruskog lidera Vladimira Putina otkrivaju neočekivano prijateljstvo koje se razvilo u trenucima krize na početku 21. veka. Ovi zapisi osvetljavaju period neposredno nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine i pokazuju kako je u tim ključnim trenucima stvoreno intenzivno partnerstvo između Vašingtona i Moskve.

Prvi strani lider koji je pozvao Džordža Buša nakon napada bio je Vladimir Putin, a taj telefonski poziv nije bio samo diplomatska formalnost, već je označio početak saradnje zasnovane na zajedničkom neprijatelju – međunarodnom terorizmu. Buš je u razgovoru naglasio novu priliku za zajedničko delovanje protiv terorista, rekavši: „Želim pokazati svetu da se ljudi koji vole slobodu, poput tebe i mene, mogu ujediniti protiv ovih kukavica.“

Putin je brzo odgovorio: „Potpuno sam uz tebe.“ Ova odlučna i emotivna razmena postavila je ton za njihove rane susrete, a na sastanku u Beloj kući u novembru 2001. godine, Putin je jasno izrazio stav o tome kako se treba obračunati sa talibanima koji su bežali iz Kabula, rekavši: „Moramo ih uništiti kao pacove ili ih potkupiti.“ Buš je prihvatio ovu oštru liniju, obećavši da će loviti teroriste „bilo gde – žive ili mrtve“.

U jednom trenutku, Buš je rekao Putinu: „Ti si tip čoveka kojeg bih voleo imati sa sobom u rovu,“ opravdavajući tako snažnu podršku Moskvi u borbi protiv globalnih pretnji. I pored početne saradnje, razlike između dva lidera su se vremenom produbljivale. Dok su zajednički ciljevi na početku bili fokusirani na antiterorističke operacije, uskoro su se pojavile nesuglasice oko drugih pitanja, kao što su iranski program i američka intervencija u Iraku.

Putin je pokušavao da ubedi Buša da odustane od vojne akcije protiv Bagdada, navodeći da to krši međunarodno pravo, ali to nije promenilo planove Sjedinjenih Američkih Država. Kasniji transkripti iz razgovora iz 2008. godine ukazuju na to da su lideri ostali u kontaktu, ali bez snažne zajedničke vizije kakvu su imali neposredno posle 11. septembra. U jednom od tih razgovora, Putin je izneo stav o Ukrajini koji je kasnije ponovo dospeo u fokus međunarodnih tenzija, rekavši: „Ukrajina je vrlo složena država. To nije nacija stvorena na prirodan način. To je veštačka država stvorena u sovjetsko doba.“

Ovaj istorijski trenutak pokazuje kako su globalne krize u određenim okolnostima mogle da približe čak i velike suparnike, ali i kako su se ti odnosi zbog promena u geopolitičkoj klimi tokom vremena razvijali u pravcu sve većih razlika. U trenutku kada su se svet i međunarodna politika suočavali s bezbednosnim izazovima, prijateljstvo i saradnja između Buša i Putina su delovali kao svetla tačka, ali su se, usled kasnijih nesuglasica, ti odnosi postepeno promenili.

Ovi transkripti pružaju dragocen uvid u to kako su se globalni lideri nosili s krizama i kako su njihove lične veze mogle uticati na međunarodne odnose. Iako su se inicijalno ujedinili u borbi protiv terorizma, kasnije nesuglasice su pokazale složenost i dinamičnost međunarodnih odnosa. U ovom kontekstu, istorija će verovatno pamtiti kako su trenutne krize oblikovale buduće politike i strategije država, dok su lideri pokušavali da balansiraju između saradnje i sukoba.

Ovi transkripti ne samo da beleže jedno vreme, već i ukazuju na to koliko su lične interakcije i političke ambicije isprepletene u svetu međunarodnih odnosa. U svetlu ovih informacija, postavlja se pitanje kako će budući lideri učiti iz iskustava svojih prethodnika i kako će to oblikovati njihove odluke u vremenima krize.